Bi sajam, a na sajmu

Sad ću da obrazlažem, a poenta po običaju sledi na kraju. Idemo od početka. Podgorički Sajam je, da kažemo, prava radost za nas kostobolne, spisateljske bogalje koji po prirodi posla – unatoč fizičkim neprijatnostima – moramo da svraćamo na knjiške vašare. Prvo i najvažnije: taksi te doveze praktično do pred sajamske dveri. Bukvalno – na dva koraka. Onda pitaš taksistu – šta sam dužan, a taksista za relaciju koja bi u Beogradu koštala brat-bratu šesto-sedamsto dinara, ispostavi račun od 1,45 evra. Pošto, mala, ulaz, pitaš đevojku na ulazi, a đevojka ti zacepi bezumnu sumu od jednog evra. Jeftin sajam, reko bi neki beogradski nadžak, i nije neki sajam. Ali vraga. Ima sve čega je bilo na beogradskom, a ponešto i što je u međuvremenu objavljeno, samo na mnogo manjem prostoru. I šta da vam kažem, sve sam obišao, a štap mi uopšte nije bio potreban. Džaba sam ga teglio petsto kilometara. Sve da mi je nekim slučajem i trebao, čisto sumnjam da bi me iko pitao zašto se poštapam. U Podgorici to nije običaj. Gospoda sa ortopedskim štapovima se verovatno smatraju za ratne, vojne invalide i uživaju svako poštovanje. Prvenstvo prolaza, ustupanje mesta. I tako to.

Ovo na znanje i ravnanje posetiocima predstojećeg nam beogradskog Sajma. Ako mi diskus hernija u oktobru pođe po zlu, pa se budem morao latiti ortopedskog pomagala, svaki hadžija koji me upita, a da zašto nosim štapinu, lično će štap objašnjavati zašto. Dosta je bilo defetizma.

Pa šta sad oću da kažem? Hoću da kažem da bi se i naš, beogradski Sajam, mogao smanjiti na svoju pravu meru, a da pritom ne izgubi ništa od sadržaja. Sajam knjiga koji se prostire na četvrtini državne teritorije, to je, da prostite, malo mnogo. Takođe bi cenjeni sajamski menadžment mogao slediti primer podgoričkog brata po knjizi, pa vama, cenjenom publikumu, naplaćivati ulaznice u protivvrednosti od jednog evra. Još takođije, menadžment bi mogao porazmisliti o potpunom ukidanju preskupog naplaćivanja parkinga, usluge koja je na podgoričkom Sajmu apsolutno besplatna. Može biti da nakon „uvođenja novih mera“ ne bi posle Sajma bilo kuknjave o „slaboj posećenosti“ i „slaboj prodaji“. Treća stvar: ćevabdžinica, aščinica i sličnih stvari, na podgoričkom Sajmu nema. Ali ima kafanica. U kojoj se sva pića (luksuznih nema) toče po ceni od jednog evra. Na kraju – poenta. Na podgoričkom Sajmu pušenje je (prećutno) dozvoljeno. To je sajam.