Nadležni i MUP reaguju hladnokrvno. „Najverovatnije je“, vele, „lažna uzbuna, ali predostrožnosti radi, naredili smo evakuaciju zgrade.“ Džaba im posao. Telefonski teroristi su postigli cilj zastrašivanja građana i ometanja normalnog funkcionisanja sistema. Vidim da su se ministarstva sile uljuljkala u uverenju da će i buduće najave bombaških akcija biti eksplozije praznih i nepostojećih bombi. Ali ništa na ovom svetu ne garantuje da će tako biti. Tako to, naime, počinje. Najpre se pojavi dim, a tek onda bude vatre, da ne upotrebim težu, a primereniju reč. Ali, sa istorijske tačke gledišta, ova vrsta nasilja se u nas javlja relativno kasno uprkos silnoj pozitivnoj propagandi bombaštva sprovođenoj za SFRJotovog vakta. Treba se samo setiti svih onih bombastičnih priča o malim bombašima koji su ginuli jurišajući na nemačke bunkere. Ironiju na stranu, ove mi dojave sve više liče na puške okačene po prvim činovima dramskih tekstova Antona Pavloviča koje – sledeći zakone dramaturgije – opale u trećem činu. Ovde, naime, ima jako puno momaka ogorčenih pojedinim presudama izrečenim raznim urošima i drugim patriotskim junacima. U tom smislu, lažne uzbune tumačim kao neku vrstu pritiska na ionako pritisnute reizabrane sudije da se dozovu pameti i da sude kako Srbima dolikuje. Ne postigne li se taj cilj, ne bih se kladio da se jednoga dana u Palati pravde neće pojaviti prava bomba. A ne bih se kladio ni da će njenoj eksploziji prethoditi upozorenje.

Tako to biva u zemljama u kojima se politička elita satire u jalovim pokušajima da uspostavi kontrolu nad otcepljenim i referendumski osamostaljenim teritorijama. Znamo kako je prošao Don Kihot, vitez tužnog lika. Lepo je to čitati, ali u tome nije lepo živeti. Mnogi su autori, i ja među njima, odmah posle onog patriotskog mitinga iz 2008. upozoravali da – ako se nastavi sumanutim Koštuničinim putem – Kosovo nećemo povratiti, a lako se može desiti da izgubimo ili, u najmanju ruku, dibidus upropastimo ostatak Srbije. Imajući neposredno iskustvo, pokušao sam da glavešinama skrenem pažnju na kiparsku praksu. Ljudi imaju veoma sličan, ali žešči problem. Trećina zemlje je u pitanju. Pa ipak, iz usta grčkokipraskih zvaničnika, kada se pomenu turkokiprani, teku samo med i mleko. Autohtoni Turci sa severa – uprkos secesiji – imaju sva prava (pasoši, zapošljavanje, dvojezičnost, zdravstvena zaštita) kao i stanovnici Repubike Kipar. I turkokiprani ta prava koriste. Urbanistički planovi severne i južne Nikozije usaglašavani su tokom svih godina severnjačke secesije. Ali nisu rekli da su te stvari „priznanje nezavisnosti Severnog Kipra“. Ne otimajući rasklimane vozove i ne paleći trafike, kiparske vlasti su na ostatku teritorije izgradili sređenu i bogatu državu, pa se mic po mic došlo do toga da stanovnici Severa jedva čekaju ponovno ujedinjenje ostrva. Bilo bi veoma pametno da i naše glavešine slično postupe i da od Srbije naprave zemlju koja bi svima bila primamljiva za život. Čime, inače, privući Albance kada 65 procenata srpskih studenata jedva čeka da zbriše iz ove i ovakve Srbije. A taj će porcenat biti mnogo veći ako skorih dana lažne dojave postanu stvarne.