Bruka fejsbuka

Ne zato što sam pristalica apsolutne slobode izražavanja, nego iz najčistijeg društvenog koristoljublja. Jer – posmatrajmo to ovako – osim svojih loših, FB ima i dobrih strana. Pre svega, on je neka vrsta geta i dobrovoljnog zatvora. Da po ceo dan ne sede pred kompjuterom i ne bulazne po blogovima i FB-u, hiljade bi cybernaislnika, zlobnika i, naprosto, palamudžija hodalo po ulicama koje su već dovoljno preplavljene low-tech siledžijama. FB je, čujem, žestoka navlaka. Adikti nisu u stanju da se odvoje od ekrana, jeftine iluzije moći i privida nesputane slobode. To, naravno, ne znači da FB nije u stanju da proizvede realno zlo u realnom svetu. Ali zato su tu, ili bi bar trebalo da budu, organi pravne države. Nekakva služba koja će nedremano kontrolisati sadržaje na FB-u i odvajati palamuđenja i fantaziranja od stvarnog zloumlja. U mrskoj Americi, recimo, taj posao obavljaju automatizovani serveri (ili već neke slične naprave), pa kada, počem, neki drčni delija napiše u poruci svom korespondentu i istomišljeniku „ima da skenjam Baraka Obamu iz snajpera“, još poruka nije stigla u Ajovu, a pred delijina vrata već stigao FBI. Odvodi deliju pravo u zatvor u kome će provesti dugi niz godina zato što je u SAD verbalna smrtna pretnja predsedniku teško krivično delo. Ne pomažu serbian-like advokati koji glagolje da se delija samo šalio, puvao – što uopšte ne mora biti isključeno – ali pretnja je krivično delo, bila šaljiva ili samrtno ozbiljna. Pravda je, zna se, slepa za finese.

Ne vidim nijedan razlog zbog čega tako ne bi bilo i ovde. Fakat je da su mnoge pretnje plod frustracija i malograđanskih deluzija veličine, ali mi smo država u kojoj je, nažalost, veliki broj pretnji pretočen u metke. Pretnje ovde treba shvatiti krajnje ozbiljno. Ako ih već sudska vlast bagateliše, preostaju nam izvršna i zakonodavna. Nije to tako ni skupo. Izgleda smešno, ali deluje. Jer, ako bi sedam-osam snajperista odležalo po sedam-osam godina u Zabeli zbog, kako to kažu naše kadije, pretećih „uvreda“, malo bi se koji mangaš docnije drznuo da preti zaštićen nikom. Pri tom, ne bi samo prezidenta valjalo zaštititi od pretećih poruka. Valjalo bi, isto tako, zaštititi i dvanaestogodišnjeg dečaka Pocestu koji je zbog (donekle preuranjenih) političkih stavova izložen fejsbukovskom linču. Elem, instalira se ta oprema, taj server, šta li je već, koji filtrira poruke i automatski pronalazi inkriminisane rečenice i reči. Onda policija, umesto da baza po kafićima, zađe po kućama i privodi nasilnike licu pravde. Samo, pre toga bi valjalo napisati dobre zakone i ponoviti reizbor sudija. Jer je u ovom reizboru isuviše kadija koji – da li zarad ličnih uverenja, da li zarad straha za sopstvenu glavu – nisu u stanju da razlikuju „uvredu“ od pretnje smrću.