Budimo nerealni, tražimo moguće 1Foto: Stanislav Milojković

Ali, budući da je i sam folirant velikog formata, čim se suoči sa isfoliranim „buntovima“, a često se suočava sa takvima, Visoki nepogrešivo uoči da je – za razliku od puške kralja Milana koja u prezidencijalnom kabinetu čeka treći čin – puška uperena u njega prazna i buntovnike promptno baci u sprdnju.

Za razliku od „šesetosmaških“ studenata koji su bili realni, tražili nemoguće i na kraju dobili dobre batine i pogolem Sebastian, ovovremena studentarija je bila nerealna pa je tražila moguće, to je i dobila, i to ne na kraju, nego praktično odmah.

Umesto „struke“ – kako sam pogrešno predvideo – trnje iz Visoke Mindže je povadio prosvetni Šarčević blagoizjavom da je cifra od 300 zaraženih u studentskim domovima nastala greškom u računanju, da zaraženih studenata jedva da ima dvadesetak i to „asimptomatskih“ i da deportacija studenata neće biti. Spreman je i na dalje ustupke.

Od glavnih kliconoša, studenti su uz minimum napora ponovo postali „budućnost Srbije“.

Već sledećeg dana, osim profesionalnih davača podrške – koji su listom podržali studente – u Danasu se oglasio i određeni broj opozicionih persona dramatis koje su studentima nabili na nos apolitičnost, neosetljivost za patnje šire društvene zajednice, delovanje iz sebičnih interesa, odsustvo solidarnosti i slične visokoparnosti.

Bilo je, čini mi se, i premudrih zakeranja da su se, protestujući i izborivši se za ono zbog čega su protestovali, studenti „prodali“ i navratili vodu na Visoku vodenicu.

Bilo je to u stvari ko zna koje po redu večno vraćanje sindroma Đilas (Milovan, ne Dragan), mada ni Dragan nije s raskida da mu pribegne, samo ni izbliza nije vešt kao Milovan.

Već smo ovde govorili o tom sindromu, ali hajde da obnovimo gradivo.

Milovan je „između dva rata“ neprestano huškao studente da protestuju protiv kralja, ali se – dok su žandarmi razbijali glave i odvaljivali studentske bubrege – krio po velekasabskim kapidižicima.

Kao tvrdokorni zagovornik politike mica po mica i malih koraka, a i šire, ja ne vidim ni jedan razlog zašto bi studenti – osim pod dejstvom gljiva ludara ili LSD-a – makar i pokušali da povade trnje iz mindže revolucionara Jova Bakića i inih koji u svakom metežu vide priliku za Visoki strmpizd, posle koga bi oni – a da ko drugi – preuzeli vlast i onda njihovom carstviju ne bi bilo kraja.

Osnovano sumnjam da većina pobunjenih studenata samo čeka da pozavršava fakultete, pa da glavom bez obzira pobegne što dalje i od Vučića i od njegovih kaunterparta, a moja ih malenkost, za razliku od Alekse Šantića, u tome zdušno podržava.

Ne, dakle, ostajte, ovdje, nego bješte odavde.