Prelazimo na temu. Štrajk takista – ili tačnije privremena/povremena okupacija Beograda od strane taksista – dokazala je moju vajkadašnju tvrdnju da u atomizovanim (i kretenizovanim) društvom poput našeg – u kome nema ni minimum empatije, kohezije i solidarnosti – svako ko se bar malčice organizuje, može da radi šta mu je volja.

Sa druge strane štrajk je isto tako pokazao da državnom aparatu, poput našeg, koja ne radi za opštu, nego za partikularnu korist, svako ko se iole organizuje takođe može da radi šta hoće. Sad će neki cinik reći da naš državni aparat u stvari HOĆE štrajk taksista i nabiće mi na nos da sam sebi skačem u usta jer sam koliko prekjuče napisao da bi Vrhovno Biće, ukoliko bi mu se prohtelo, taksiste očas posla rasteralo ko mačke s jebališta.

Cinik će biti u pravu, ali i ja ću biti u pravu. Evo zašto. Komedijant slučaj je udesio da se u datom slučaju interesi taksista i (dela) državnog aparata poklope, ali rezultat – saborna paraliza državnog aparata i društva – ostaje isti i u slučaju da se ti interesi ne poklope, kao, recimo, u slučaju kosovskih Albanaca koji su se malčice (i to baš malčice) organizovali i Srce Srbije otcepili od ostatka organizma.

Obnovimo gradivo! Prisetimo se šta je tadašnji orgaizmov državni aparat učinio „po tom pitanju“. Evo šta. Naštancovao je bedževe na kojima je pisalo da se to nije dogodilo i da je po međunarodnom pravu – u pogledu delotvornosti istovetnom pravu na zapošljavanje – Kosovo i dalje deo Srbije.

Dobro utuvite gornje, da biste razumele sledeće. Podozrevam, naime, da naš državni menaždment – uprkos apsolutnoj kontroli nad ministarstvima sile – naprosto nema moć (a ni muda) da spreči privremena/povremena otcepljenja taksista od ustavnog, pravnog i bla, bla, bla sistema Republike Srbije.

Ako se pitate: kako sad to – sva mu je moć na raspolaganju, a ništa ne može da uradi kad se bilo kome prohte da se otcepi od RS, znajte da se isto to u noći 11 juna (po novom kalendar) pitao kralj Aleksandar Obrenović dok su mu oficiri zakleti na vernost pucali u stomak. Pisac hoće da kaže da je državna moć bez podrške/oslonca/ poverenja u narodu najobičniji pičkin dim i da je ima samo toliko da obezbedi (kraći ili duži) ostanak na vlasti, ali ne i funkcionisanje države.

Opoziciji, predvidivo, ne pada na pamet da građanstvo i seljaštvo pozove na bojkot taksista, Vrhovnom pak Biću još manje pada na pamet da interveniše jer dobro zna da bi u tom slučaju opozicija i njeno simpatizerstvo stali iza glasa da zapomažu – „vidite li vi šta radi sirotim taksistima, ovo ovako nikad nije bilo“. Kužite li, stari moji, kud vodi naš ćorsokak.