Danojlić, poeta serbski

Pa, da vidiš, kaže Evropa, nemam baš ni ja izgrađene kriterijume. Nasleđe. Idealisti koji stoje iza moje prošlosti jednog su dana, poodavno to beše, dali mi befel: «Prihvataj, sestro Francijo svakoga ko hoće u tebe, jesmo li rekli liberte, egalite, fraternite. Naređenje – izvršenje. Na mestu voljno. I kud ću ja, Francuska, nego da poslušam uputstva svojih najboljih sinova. I tako ja, Francuska, otvorih svoja varata slobodarima svih naroda i narodnosti i – bog me pogleda – dođe u mene, u Francusku, Milovan Danojlić, poeta serbski. Jedva sam ga sačekala. Francuska je večna, ali je Danojolić večniji. Videćmo zašto.

Je li republique francaise zvala Danojiljića da je udostoji dolaska i rezidencijalnog statusa? Nije. Je li galska republika imala nešto protiv Danojlićevog dolaska i rezidencijalnosti? Nije. Zašto nije? Zato što se ko pijana plota drži svog ustava gde piše „plaćajte struju i komunalije, pa, braćo, uživajte u slobodama i u svemu što ne dolazi u sudar sa zakonom.“ Ajmo dalje. Da li je neko ovde, u otadžbini, imao nešto protiv što nam je takav jedan patriota poput Danojlića otišao u daleku zemlju i u neku se ruku udaljio od naših muka. Jok brate. Kad nam je bard odlazio, još je ovde bilo na snazi pravilo: neka svako ide gde hoće, nek se nastani gde mu je najprobitačnije, nek radi šta hoće, gde smo da smo, svi smo naši. A, uzgred, širimo i istinu o Srbiji. I – tako i bi. Guzeljao je Danojlić, išao od nemila do nedraga, bog sami zna gde nije stizao, tražio je zemlju gde će se njegova proza i poezija (inače veoma ozbiljna) ceniti kako zaslužuje i u guzeljanju je stigao u Francusku, skrasio se, hvala bogu, i našao neki mir. I penzijicu. I bon žur msje Danolic. I pročaja.

Je li to zadovoljilo msje Danojlica? Ne. Da li je neko, ovde u otadžbini, očekivao da Danojlic baca čifte na zemlju u kojoj se, konačno, skrasio – ne. Da li je zemlja prijema uvređena Danojlićevim otrovnim strelama uperenim u nju. Ama, ne. Plaća struju, vodu i msje Danojlic ima sva prava, pa neka ih koristi. Mi. Francuska, mislimo ozbiljno. Ono što smo napisali, znate, sloboda, bratstvo, jednakost. Bla, bla, bla. A sad, ako vi sedeći u – tamo gde u Francuskoj sedite – hoćete da kažete da je mati naša, La France, umešana u nepočinstva u mati vašoj, Serbiji, pa ste zdravo uzemireni, a pride vam ni drugovi iz akadamije i iz NSPM ne mogu da spavaju, e fuck it. I u Pariz je dolazio onaj bečki kaplar, pa nas ponizio, pa smo i mi imali muke i belaje i, uopšte, strašne poratne stvari. Naši, međutim, Sartrovi, Klod Levi Strosovi, Kamiji – da sad ne nabrajamo – nisu posle rata baljezgali o tome kako su nas kleti germani upropastili i kako su se zaverili da nas unište i gotovo uspeli u tom naumu. A, ne. Znate šta su napravili. Priznajemo, naše muke nisu ni prići vašim mukama, koje s teškom mukom podnosite u – upišite mesto boravka – umesto u Babajića Ljigu.