Deoba funkcija posle petog oktobra

Ne smem sve da kažem zbog Antonića, ali neke pikanterije – kolko da se vidi kolika sam ala bio – izneću pred cenjeni publikum. Elem, dvadesetak dana posle petog oktobra, svratim ja prvi put u Siminu da vidim šta mi rade drugovi, kako napreduju reforme i tako to. U lepom sam raspoloženju, svi u lepom raspoloženju, da ne dužim, svi znate kako je bilo. Prvi put u istoriji nade nam bile veće od strepnji.

A u Siminoj – kalakurnica. Revolucija teče. Srpska posla, jednom rečju. Lep, brate, prizor. A ovom naivčini – za koga se misli da je onoliko prepreden – još lepši. Sednem u ćošak, moje mi prijateljice iz DOS-a doneše neko piće, srce mi puno. Sve nešto mislim, ovo je valjda prvi put u istoriji da se promeni vlast, a da nema streljačkih strojeva, golih otoka, kočevskih rogova i crnih trojki. Perspektiva dobra. Pa sad, šta nam bog da. U celom tom metežu, pokojni Zoran, koji je nalazio vremena da daje pet intervjua svetskim televizijama, ali i da sasluša nebuloze nekog člana mu partije iz Bele Palanke, ugleda me u ćošku, pa svrati. Smisao za humor tog čoveka nekako je, vremenom, pao u zapećak. Bilo stotinu prečih poslova. A voleo je da se našali na rafinisani, suptilan način.

„Dobro, bre, druže, kenjaš po novinama da uživanja odvode u raslabljenost, a evo, nismo ni dvadeset dana na vlasti, ti pijuckaš, ne pokazuješ ni najmanju spremnost da se uključiš u obnovu i izgradnju.“ Znao je Zoran da će biti zajebancije. Kamo puste sreće da je bi više, da diže ruke od posla koji će mu glave doći i da se posveti Hegelu i zajebanciji. (Za nedovoljno upućene: Hegel jeste bio čudo od filozofa, ali i veliki zajebant.) Sad ja repliciram: „Valjda smo se borili da ništa ne radimo. Nije li to smisao prevrata. Ako sam morao dirinčiti pod nenarodim režimom, šta sad da radim? Zašto da radim?“ „Ma, tvrdiš ti pazar“ kaže Zoran, „nego reci šta hoćeš? Kakvu funkciju želiš?“ „Ma“, teče dalje zaplet, „ne smem da ti kažem. Neprijatno mi nekako.“ „Ama“, govori, „nemam vremena. Šta hoćeš, pa da pišemo ukaz.“

Onda ja otvorim ambiciozno srce: „Ja bih, ako može, da budem komandant ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane.“ „Pa to je bar lako. Završena stvar.“ Lupi me Zoran po ramenu i ode. Glasine, međutim, o tom dogovoru krenuše, kako već idu, pa se neki seriozni dosovci uplašiše da će RV i PVO pasti u moje ruke. Pa poče priča po „kuloarima“: da l’ su ludi, šta se to radi, ne može to tako.“ Rečju, spase se RV i PVO moje duktature, ali mnoga RV i PVO se ne spasoše. I tek se neće spasti.