Deobe

Iz prezidencijalnog konaka gromoglasno je odjeknula epohalna misao: „Ne može jedna strana dobiti sve, a druga sve izgubiti.“ Dubina ove misli otkriva njeno šumadijsko geografsko poreklo, ako znate na šta ciljam. Ta škola mišljenja nam se u poslednjih dvadeset godina višekratno obila o glavu. Ali kako vidimo, geostratezi ne odustaju. Oni, doduše, uviđaju neodrživost postojećeg stanja stvari i hteli bi nešto da učine. Imaju čak i ideju šta. Ali, po ovdašnjem običaju, ni primisli o tome kako. Ideja sama po sebi nije loša; podela u kojoj bi sever Kosova pripao Srbiji značajno bi ublažila napetost i u matici i na Kosovu. Nevolja je što bi naši neprejebivi velikani da jednim udarcem ubiju dve muve: oni bi da uzmu sever, a da istovremeno ne priznaju ostatak Kosova koje bi u budućnosti i dalje trebalo da bude ključni motivacioni i kretenizujući faktor koji prikriva nesposobnost političkih elita da od Srbije naprave realnu državu.

Jedna među mnoštvom naših nevolja krije se u činjenici da naši političari tradicionalno misle da su onoliko pametni i lukavi, a da se na ostalim stranama sveta politikom bave isključivo moroni. U suštini, oni ne veruju da ostatak sveta uopšte postoji, a ako i postoji, da služi samo kao remetilački faktor srpske idile i metafizička smetnja beskonačnom teritorijalnom proširenju. Primisao da je svet sistem spojenih sudova ne samo da im je strana, nego i neprihvatljiva. To suštinsko neprihvatanje okolnog i drugačijeg sveta – pa čak i neprihvatanje svega drugačijeg unutar Srbije – predugo se i uspešno tumači neprijateljstvom sveta i delovanjem unutrašnjeg neprijatelje, bilo trockista, bilo „drugosrbijanaca“. Naravno, ta psihologija je na Zapadu odavno pročitana, a predvidivost njenih postupaka uveliko olakšava ostvarenje svih projekata kojih se lokalne elite pribojavaju. Ideja o podeli, rekoh, uopšte nije loša. Po svim pravilima politike, međutim, ona bi trebalo da bude najstrože čuvana državna tajna. Tehnika njenog ostvarenje morala bi, po istim tim pravilima, da teče tajnim kanalima, strpljivim pregovorima i lobiranjem. Činjenica da se ideja o podeli Kosova tabloidno telali nadugačko i naširoko, ukazuje da od tog posla neće biti ništa. Kao ni od svih drugih ćoravih poslova vođenih tokom poslednje dve decenije. No, tako to biva kada se političke strategije ne temelje na analizi realnosti nego na inkarnaciji odavno mrtvih nacionalnih mantri. Kakva će biti sudbina Kosova, u ovom trenutku nije moguće znati. Znaćemo da je stvar nekako završena kada se u ovdašnjim medijima prestane govoriti o Kosovu.