Dijakritička zamena

… em vlasnicima praviti probleme, dočekane su od strane (ondašnjih) državnika serbskih, na čelu sa JexS-om Tadićem, na krv i nož kao atak na „naš“ identitet.

Šta nas briga – tako su otprilike glagoljale majke saobraćajne invencije – što će policajima u inostranstvu biti teško da u prijave zbog pogrešnog parkiranja (i drugih, možda i težih prekršaja) upisuju naše kuke i verige. Neka nauče, kao što smo – nastavljale su majke da glagoljaju – i mi naučili evrounijatska slova (Q, W, Y, X) i ne samo da smo ih naučili, nego smo ih, kao ustupak evrointegracijama, zapandrčili na registarske tablice, rame uz rame sa slovima „našeg identiteta“ i „naših posebnosti“.

Naravno da se ne sećate, davno je to bilo, ali moja se malenkost sa ovog mesta u gnevu osvrnula na dizajn novih registarskih tablica ukazujući – to jest džaba krečeći – da su na tom komadu (preskupog) lima nepotrebna i strana i naša dijakritička slova i da se cela stvar, ukoliko bi bio prihvaćen moj besplatni savet, mogla urediti tako da ispadne da slova na registarskim tablicama budu ćirilična. Kako sad to, možda se pitate? Lako. Tako što bi u kombinacije slova i brojki bila uturana samo pismena zajednička i latinici i ćirilici, a nije ih malo. Tako su, ako se ne varam, postupili Bugari i Grci, čiji alfabeti nude mnogo više mogućnosti za afirmaciju nacionalnih identiteta.

Takođe sam napisao da je jadan – kao što i jeste – nacionalni identitet koji se između ostalih besmislica temelji na šajkači, ajvaru, sarmi i automobilskim registarskim tablicama. Na kojima je, uzgred – osim suvišnih slova – bilo još koječega suvišnog, dok su s druge strane (kako sam to zajebantski postavio) neke stvari nedostajale, poput, recimo, slike Borisa Tadića i potpisa i pečata Ivice Dačića.

Kad ne lezi vraže! Jedva da prođe deset godina od promene tablica (ako je i toliko prošlo) majke registracione invencije se presaldumiše i donesoše odluku da se slova sa dijakritičkim znacima imaju izbaciti sa reg. tablica, što je, držim, baš šteta, jer su međunarodni saobraćajni policaji u međuvremenu listom naučili da pišu Š, Č, Ć i Đ, a i domaćoj javnosti su prestali da bodu oči.

Sledstveno su vlasnici registarskih tablica koje sadrže gorenabrojana slova, silom zakona primorani da postojeće Č, Ć, Ž tablice zamene tablicama bez dijakritičkih kvačica, što bi bilo nevredno kolumne, pod uslovom da zamena ne pada na (uopšte nemali) trošak vlasnika, a ne na trošak države koja im je te tablice – hteli oni to ili ne hteli – (takođe) silom zakona utrapila. Ne znam šta da kažem, kakvo naravoučenije da izvučem iz ove brljotine, pa ću zato naravoučenije prepustiti mom omiljenom književnom junaku Ostapu Benderu, koji je davno rekao: ideje naše, benzin vaš.