Dim spajanja

Šta da vam kažem? Isto što vam ponekad kaže i Teofil – hm! Ideja sama po sebi nije loša. Postojanje dveju stranaka vrlo sličnog profila (namerno ne kažem sličnih ideologija) u političkom ambijentu u kome su se i ljuti protivnici vrlo slično profilisali, nema baš puno smisla. Videlo se to još onomad, na prošlim izborima, kada je Čeda DS-u predlagao zajednički nastup pod barjakom pokreta Preokret. Demokratska stranka, u to doba silna i nepravedna, oglušila se o Čedin vapaj, pa su na kraju i njoj i njenom prezidentu beli listići smrsili konce. Dijalektički posmatrano, bila je to dobra stvar. Godine provedene na vlasti načisto su razvodnjile DS-ovu ideologiju, pa se očekivalo da će se demokrati u opozicionom statusu pregrupisati, kurtalisati se mangupa iz svojih redova i krenuti iz početka…

Ali to se – kao što znamo – nije dogodilo. Naprotiv. DS je zapala u još veću konfuziju od one u kojoj se nalazila dok je bila na vlasti. Danas, godinu i kusur dana posle izbora, DS je samo bleda senka DS-a od pre desetak godina. Pošteno govoreći – ta stranka ne zna kud udara. Da nije povremenih tabloidnih nasrtaja na Đilasa i nešto malo jalovih kurobecanja Borka Stefanovića, za nju se maltene ne bi ni čulo. Ukoliko se ne dogodi neko čudo – a Đilas kao tehnokrata u čuda ne veruje – DS bi lako mogla da podeli sudbinu posestrime, DSS-a, i da završi u ropotarnici istorije. Iz koje bi s vremena na vreme „izdavala saopštenja“.

Na drugoj strani, ni LDP-u baš ne cvatu ruže. Kao inteligentan čovek, Čeda je po svemu sudeći ukačio da sa LDP-om, ovakvim kakav je, i sa njim samim – takvim kakav je – neće daleko dogurati. I – šta sad. Imamo, dakle, dve opozicione stranke kojima ne cvatu ruže i koje, uglavnom, ne znaju kud udaraju, pa da vidimo šta bi mogla da donese integracija dveju takvih stranaka. Cinik bi rekao – duplo golo, ali da se mi za sada držimo podalje od cinizma.

Ukoliko bi se DS i LDP spojili iz koristoljubivih, kvantitativnih, da kažemo, pobuda, čisto da ih bude više i da zajedno budu jači, to bi vaistinu bilo duplo golo, jer iz umnožavanja besmisla nikada ne nastaje smisao, pustite vi šta o tome trućaju dijalektički marksisti. Snaga političkih partija – čak i u ovom sumornom vremenu – ne počiva na brojnosti članstva, nego na političkim idejama i njihovoj ostvarivosti. E sad, ukoliko bi se – u šta čisto sumnjam – DS i LDP ujedinili u stranku sa jasno definisanom ideologijom (koja ne bi zavisila od kolebanja javnog mnjenja i piplmetara), možda bismo mogli očekivati da iz tog ujedinjenja proistekne nešto dobro. Nije nemoguće. Ali nije ni verovatno. Šta vi mislite?