Pretpostavljam da samo najveće naivčine nisu momentalno dokonale da je gornja rečenica najobičnija zajebancija, ali je, fakat, tačno da sam izlazak Đidinog megaintervjua sa nestrpljenjem iščekivao čisto da bih video u kome će se ovoga puta obliku vratiti večno isto. A moralo je da se vrati. Nema kud. Đilas, Dragan, je, naime, tipičan primer političara koji politiku ne shvata onako kako bi, da je pameti, trebalo da bude shvaćena – kao tehniku uobličavanja i uređenja zajedničkog života, nego kao sredstvo za proizvodnju. Nije on jedini takav političar u Srbiji. Daleko od toga! Svi su takvi. I zato smo ovakvi. Nadam se da razumete šta sam hteo da kažem.

Budući da „nama“ kao nasušni hleb trebaju političar i politika koji politiku shvataju (i njome se bave) onako kako Bog zapoveda (vidi gornji pasus) nakon čitanja Đidovog intervju po ko zna koji put sam se uverio da nama – bilo kome u stvari – Dragan Đilas ič ne treba – što ne znači da ga nećemo fasovati – a da nam još manje treba njegov savez, mada bi u situaciji kakva jeste Đilas vaistinu bio najbolje rešenje. Ali Milovan. Ne Dragan.

Đilas, Dragan, razumljivo, ne misli tako. Naprotiv. Siguran sam da o sebi misli kao o vizionaru (o njegovim vizijama malo kasnije) i moralnoj gromadi, a etičku gromadnost temelji na sledećem izricaju. „Svi smo mi mogli biti Goran Vesić“, glagolji Đido, „jer je svima koji su u savezu nuđeno da na ovaj ili onaj način priđu SNS-u i postanu deo vlasti.“ Svi su to – glagolji dalje Đido – odbili (hm, da li baš svi). A zašto? „Jer je svima“ – poentira Đilas – „bilo jasno da su Vučić i njegovo tim zlo, nešto najcrnje što postoji.“

I eto nas ponovo na terenu čemerne srpske metafizike, usred borbe lažnih sinova svetlosti protiv lažnih sinova tame, u ćorsokaku i bezizlaznosti u kojima je teško, ako ne i nemoguće, pojmiti da odbijanje nepristojne ponude za prelazak u tabor političkog protivnika nije herojski čin, nego nešto samorazumljivo, jer bi u protivnom Đilas Dragan bio Martinović Aleksandar, što ipak nije njegov nivo.

A sada napred, na Đidove vizije. LJudi u Srbiji – otkriva Đilas – rade za 200 evra, što jeste činjenica (ima ih mnogo koji rade i za manje), tako je sada, jad i beda, tuga i sramota, a kako će biti kada se Đido i saveznici dokopaju vlasti, neka kaže Đido per lui meme. E tada će, according to Đido – umal ne napisah Dildo – poteći med i mleko jer će prosečna plata biti astronomskih – 350 evra i tada će, tvrdi Đilas, „čovek moći da razmišlja o kupovini bicikla za dete“, koji (bicikl) uzgred – ovo je moja opaska – košta otprilike taman toliko, a koliko će nas koštati Đilas, kad se dokopa vlasti (što uopšte nije isključeno), ostaje da vidimo. Kondukter, kesu!