Opet nam prezident kuburi sa identitetom. Lepo je od njega bilo što je došao na proslavu SPO-a i time tehnomenadžere i tehnokrate podsetio da je i Vuk Drašković značajno doprineo promenama posle kojih je on zaseo na Andrićev venac. Ali na visokoparnu mu govoranciju imam svakakva zakeranja. Pa zar njegov domaćin, Vuk, nije blagovremeno upozorio na opasnosti mešanja baba i žaba? Nisam li ja u jučerašnjoj „istorijskoj“ kolumni pokazao kako izgleda istorija kada se mnogo insistira na nacionalnom identitetu i drugim sablasnim nevenima.
Svi će se oni sa malo dužim pamćenjem prisetiti da je Mucinim istorijskim tangama prethodila gromoglasna palamudnjava o Vidovdanu, o nebeskoj Srbiji i o istorijskoj pravdi i nepravdi. Patetika je, izgleda, naš usud. Evo, prezident samouvereno izjavljuje da je Srbija demokratska država i da svi mi, građani, na to treba da budemo ponosni, ali – dodaje – da tu i dalje ima mesta za unapređenje institucija i demokratije. Ako srpsku demokratiju uporedimo sa onom polupraznom-polupunom čašom, rekao bih da Tadić gleda polupunu, a iz tona govorancije dalo bi se zaključiti da nama do one famozne crte od dva deci nedostaje samo prst. Pošto smo, je li, demokratska država, ovde postoji i druga škola mišljenja (čiji se zagovornici sve češće globe na sudu) koja smatra da je gorka čaša naše demokratije u stvari poluprazna i na klinac još i bušna, pa nam demokratija curi. Jer, da nije tako, ne bi se događale svinjarije poput onih borskih pisama, svinjarije koje opasno podsećaju na vremena kada je u srpskoj čaši bilo mnogo manje demokratije, a otprilike ista količina identiteta.
Dobro, da ne budem preterano kritičan, prezident nas je upozorio da moramo svojski raditi na dogradnji i poboljšanju našeg identiteta. Trebalo bi, glagoljio je, da se više radi, a manje lenstvuje, da se svi naši potencijali upregnu u identitetsku doradu. Pa ako – uz Božiju pomoć – tako budemo činili, eto nas u Evropskoj uniji sve sa „našim identitetom“. U Evropskoj uniji, međutim, uopšte se ne bave identitetima, nego taj posao prepuštaju filozofima, piscima i pesnicima. Evo, za mene, na primer, jedan od bitnih stožera našeg savremenog identiteta jeste veličanstvena poezija Novice Tadića, rođenog prezidentovog rođaka, koga su tehnomemadžeri izbacili sa posla kao „tehnološki višak“ ili tako nešto. Misle, valjda, da će na apsolutnom rubu egzistencije Novica bolje graditi identitet. Evo, da opet zakeram, neki dan su srušili spomenik Bori Stankoviću, što me nije mnogo pogodilo, jer znam da su sa živim Borom naši patrioti mnogo gore postupali. Da ne nabrajam, jer ako bih nabrajao, ne bi ovo bila kolumna nego trilogija. Prezident je, doduše, psiholog, pa mu je u opisu posla da se bavi problemima identiteta. Ali budući da je sada na drugom radnom mestu, ne bi bilo loše da se identitetom pozabavi u slobodnom vremenu ili kad se penzioniše. Ima ko će ga na tom poslu odmeniti. Da sam ja, recimo, prezident, radije bih se pozabavio srpskim pravosudnim mrakom, institucionalnim manjkavostima, sveopštim lopovlukom i – last but not least – teškim siromaštvom u koje nas je uveo pogruženi srpski politički establišment. A inače, na Vidovdan se osvrnuh oko sebe i ne videh nikakvo praznično raspoloženje među rajom. Dan kao i svi drugi. To je možda zbog toga što je to bio praznik onima čija je polovina demokratske čaše puna. Ovi drugi nisu imali čime da nazdrave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
