Dosadom protiv diktature

Pa da krenemo.

U prošlu, dakle, nedelju, Oliverinoj mečki na rupu su došli, sleva nadesno, Đidova La Pasionarija, Marinika Tepić, Mladen Mrdalj, politikolog, i mlađahni Grbović, jedini kandidat za predsednika PSG.

Olivera, uporna kakvom ju je Bog sazdao, nedremano istrajava u nadi da će se u jednoj od emisija pojaviti izaslanik Neočekivane sile koja se pojavljuje niotkuda i strmopižđuje Vučića ili dobra vila koji će to učiniti čarobnim štapićem, mada je verovatnije da ćemo se tirjanina rešiti tako što će Vučić – ukoliko gleda Utisak, što osnovano pretpostavljam da čini – jedne večeri lepo umreti od dosade.

Utisak već mesecima pati od teške monotonije, koja je neizbežna posledica monomanije. Svaka emisija započinje Oliverinim retoričkim pitanjima u neizbežnom prvom licu množine – „kako to da nam se dogodilo ovo“, „kako smo dopustili da gledamo ovo“ i sl.- a na ta pitanja više ili manje suvislo odgovara plejada javnih i političkih ličnosti, da bi na kraju svoja smatranja preko telefona izneli i Utiskovi podfamoznici.

Olivera, međutim, zna za jadac, pa sunovrat u totalnu dosadu eskivira tako što uvek pozove i jednog gosta koji će uneti disonantne tonove i time „podići tenzije“.

Prošlog puta to je bio Marko Mladenović, ovoga puta uloga đavoljeg advokata je zapala Mladenu Mrdalju.

Zvezda, međutim, večeri je bila dobra vila, Marinika Tepić, sa teorijom – koju inače sprovodi i u praksi – da se nenarodni režim može srušiti tako što će se SNiS-u neprestano podastirati dokumentovana nepočinstva.

E sad, kad bi Marinika to što radi radila u Češkoj ili Slovačkoj – da ne pominjemo skandinavske zemlje – nema nikakve sumnje da bi tužibapstva reagovala, ostavke pljuštale, a vanredni izbori bivali promptno raspisivani.

Problem je u tome što to u Srbiji, vekovima svestrano ogrezloj u anomiju, nema nikakvog efekta, na šta je Mladen Mrdalj Tepićki i skrenuo pažnju.

Dokumentovati crno na belo otkriće rupe na saksiji i dalje ostaje rupa na saksiji.

Vlast se zbog toga neće postideti, a još manje će „obespravljeni građani“ zbog toga „izaći na ulice i stvoriti kritičnu masu“, zato što (maltene) niko u Srbiji – osim ako i on „nije tune“ – ne vidi ništa loše u muljavinama kojima se državne pare prelivaju u privatne džepove.

To je – rekao je Mrdalj – zatvoreni krug dvestagodišnje partokratije i to će tako ostati sve dok poslanici budu odgovori svojim partajama, a ne građanima koji su ih izabrali.

Mrdalj je nadalje Mariniki otvoreno rekao da će tako ostati i kad zavladaju Đido, sloboda i pravda, jer da drugačije, ako se stvari kopernikanski ne obrnu, ne može ni biti.

Tepićka je na to pala u osrednji amok. „Ko – mi? Kako nešto tako možete i pomisliti. Pa u Sporazumu sa narodom lepo piše da mi nećemo tako raditi.“

Čuvši to, setih se onog veselnika iz vica koji je jurnuo na tarabu na kojoj je pisalo „mindža“.