… mogao pomisliti da je srpskom narodu i senatu došlo iz dupeta u glavu da u stvari dupeta ne treba da se meša, ali Marsovac, ka i vazda, ne bi bio u pravu.

Mirno, naime, održavanje Gay parade proisteklo je iz presahnuća političke volje da se antiparadni pičvajzi iskoriste za stvaranje meteža koji bi doveo do smene (ili ostanka na) vlasti. Utuvite već jednom, tutumraci. Nigde na ovom svetu – a naročito ne u Srbiji – ne postoji „masovni gnev“ i „spontano okupljanje građana“, sledstveno – kad god vidite masu građana veću od pet osoba – svadbe se ne računaju – znajte da ih je neko nahuškao, „organizovao“ i izveo na ulice, a da je „građanski gnev“ (svih boja) uvek mnogo više motivisan izgledom na sendvič (ili ferari) nego formalnim razlogom razgnevljenosti.

Napred rečeno uopšte ne znači da su gay prepičkavanja dibidus utihnula, daleko od toga, samo su se sa trgova i ulica preselila na teren književnosti. Elem, prethodnih dana u Beogradu beše održana, dal tribina, dal festival, na temu gay književnosti, koja to je takođe prošla bez žrtava u ljudstvu i materijalu, a mene bacila u razmišljanja na temu – šta bi to gay književnost mogla biti.

I evo rezultata mojih razmišljanja. Kao što sam birvaktile – upitan za smatranje o „ženskom pismu“ – kao iz puške odgovorio da ću „žensko pismo“ uzeti u razmatranje samo ukoliko se komisijski ustanovi da romani i pripovetke spisateljica imaju ženski polni organ, PMS i menstruaciju, isto tako ću (samo sa obrnutim predznakom) postojanje gay književnosti uzeti za ozbiljno ako mi gornja komisija podastre dokaz da gay romani i pripovetke imaju dupe, a da uz njih, kao poklon, ide tuba vazelina.

Književnost je, držim, poslednje mesto na koje treba pripuštati političku korektnost, rodnu ravnopravnost, transrodnost i slične stvari – to su politička i biopolitička pitanja – a seksualna orijentacija pisaca/spisateljica stvar je koje bi trebalo da se „problematizuju“ u trač rubrike tabloida i nigde drugde.

Zašto tako mislim? Zato što ni dan-danas ne mogu da se odlučim da li su mi draža romani Marsela Prusta, zakletog adžuvana, ili, pak, dela L. F. Selina, militantnog antiadžuvana, ali i zato što sam ubeđen da bi Prust napisao „U traganju za izgubljenim vremenom“, sve da je bio mačomen, a da bi L.F.S. napisao „Putovanje na kraj noći“ taman da je bio vodeći pariski furundžija.

Ni u snu, naravno, ne pomišljam da bi književnost trebalo da izbegava adžuvansko-lezbijsko-transrodne teme, ali znate šta, seksualnost (svih boja) vrlo je klizav teren na kome se snalaze samo vrhunski majstori pera. Ambiciozni, pak, šegrti koji bi preko dupeta da dođu do zvezda, po pravilu završe u Picinom parku svih seksualnih orijentacija i boja.