Emaus u NBS

Užoj javnosti je poznato da su predstavljanja knjiga (naročito mojih) teška muka duhu moje malenkosti, da mi naročito teško padaju ako se održavaju u velikoj Sali Kolarčevog narodnog univerziteta, a naprosto su mi prava tortura ako se upriliče u svečanoj Sali (inače odlično uređene) Narodne biblioteke Srbije koja je – iz nekog razloga – dizajnirana kao sala za sednice Politbiroa RDSRP (boljševika). Ko ne zna šta je RSDRP(b) neka se obavesti na Wikidpediji, a mi idemo dalje.

Pa naravno, sad će graknuti podfamozni drekavci, Basara je notorni toksikoman, teški nikotinski zavisnik, pa ne može da izdrži sat-sat i po a da ne zapali cigaru, što jeste tačno, ali vas uveravam (a imam i svedoke) da sam i takav uspevao da odgledam neke filmove i neke pozorišne predstave od po tri, tri i po sata trajanja, a da mi se nijednog trenutka ne pripuši.

Razlog je, dakle, nešto drugo, a to drugo je moje čvrsto uverenje (na prvi pogled apsurdno) da je govoriti o napisanom isto (a možda i gore) nego crtanje muzičkih dela. Reč se – nažalost – davno odvojila od tela, tako da se od neodređenog vremena u prošlosti pa naovamo, homeopatski ostaci razbijene istine mogu saopštiti isključivo rečju napisanom iz dubine srca ili primenom ekstremnih pripovedačkih postupaka. To je lični odnos pisca i čitaoca. Ni za koga drugog tu naprosto nema mesta.

Karakteri cure, pa da pređem na stvar. Uprkos gorenapisanom animozitetu, otišao sam u svečanu salu NBS na promociju knjige razgovora Miloša Jeftića (urednik Zoran M. Jovanović) sa beogradskim nadbiskupom, monsignorom Hočevarom, iz donekle niskih pobuda, jer sam čuo da će jedan od govornika biti mitropolit Porfirije, koji je retko u Beogradu, a sa kojim sam imao neki privatan razgovor.

Karakteri cure, pa ću, pre nego pređem na stvar, reči samo toliko da mi se tokom tih sat i četrdesetak minuta predstavljanja knjige nijednom nije pripušilo, što je dokaz da se čuda događaju čak i u Sali RSDRP(p), pardon NBS. Poglavito zahvaljujući metropoliti i mitropolitu (mada su i ostali učesnici bili na visini, ali nemam prostora) koji su u svojim govorima demonstrirali uzajamnu i nepatvorenu hrišćansku ljubav, neukaljanu etnofiletizmom – i jedan prema drugom i prema ostatku sveta – i (što je još važnije) istinsko zajedničkog žaljenje zbog rascepljenosti istočne i zapadne crkve. Ali šta da se radi! Ljute rane ljudske palosti Bog leči ljutim travama. Bilo je kasnije još gorih raskola. A tek će ih biti. Jako idu Mara i svatovi.

U jednom trenutku metropolita i mitropolit mi zaličiše na ona dva Hristova učenika na putu u Emaus iz sjajnog eseja. Renea Žirara, „Jovanov Logos i Hajdegerov logos“, u kome Žirar piše da je Isus uvek pored nas „samo nam (kao i učenicima) zatvara oči da ga ne vidimo“ i da nam se otkriva tek kad nam se učini da je sve izgubljeno, kada helenski (i Hajdegerov) logos sopstvenim zlom razore zlo palog sveta. Stanislav i Porfirije su daleko odmakli na putu u Emaus. Bilo bi dobro da im se, za svoje dobro, pridruži što više pravoslavnih Srba i Hrvata katolika. Sad ću, zbog nedostatka karaktera, da zapalim cigaru, a vi malo razmislite o gorenapisanom.