Fatalna pukotina

Zašto je tikva pukla? Kako se nagađa, izgleda da su Antonić i Vukadinović izdali ideologiju koju su, uz neznatne izmene, preuzeli od devetnaestovekovnih kafanskih patriota i Dobrice Ćosića. Pažljiviji posmatrači su opazili da se Vukadinović već neko vreme približava levici, to jest izvorištima sitnih apanaža i privilegija dostupnih likovima tog kalibra, dočim se Antonić tek nedavno presaldumio i napisao da Jego Sijatelstvo nije baš notorni kvisling. To je izazvalo erupciju gneva u „patriotskoj“ bazi. Slobodarsko glasilo „Štambilj“, u čijem novom broju naglašeno nema Atnonićeve kolumne, donosi čak dva kritička teksta o velikanima rodoljubivo-srebroljubive misli.

Iz jednog od tih tekstova saznajemo da je NSPM u početku bio finansiran Soroševim parama i da je izlazio kao podlistak izdajničkog lista „Vreme“. Iako su to i vrapci znali, kritičaru to do juče nije smetalo. Za sada, vajda u očekivanju da se Iljf i Petrov pospu pepelom po glavi i vrate pravovernosti, kritike su relativno uzdržane; priznaju im se zasluge u borbi protov „Imperije zla“, odaje se (hiperbolično) priznanje njihovom stilu i pismenosti, ali – stiče se utisak – ako se dvojac pod hitno ne popravi, biće žestokog belaja.

Iz drugog kritičkog teksta saznajemo niz pikanterija koje su takođe bile manje-više javna tajna. Evo šta tamo piše: „Nije bila nikakva tajna da su njih dvojica (Iljf i Petrov) često savetovali Koštunicu u vezi sa brojnim pitanjima, kao ni to da su u inače hladnim i intrigama sklonim kabinetskim hodnicima moći bili česti i rado viđeni gosti. Naročito se u tome isticao Đorđe Vukadinovićkoji je, sedeći 'o desnuju' Koštunici često značajno uticao na njegova razmišljanja, a upućeniji kažu i na odluke. „Ostaje nam da se zapitamo da li pečatokritičar misli na Vukadinovića i Antonića koji su na sav glas, pretećim tonom, izvikivali kako su njih dvojica „objektivni i nepristrasni“ nestranački analitičari kojima je stalo isključivo do istine?“ Da li je to isti Vukadinovićkoji se, nazvan članom Koštuničine hunte, a mučen nemirnom savešću zbog savetovanja Koštunice u vezi s postmitingaškim zbivanjima, odaje tužibabstvu? Biće da se radi o istim ljudima. Kada je Koštuničinim odlaskom sa vlasti presušio dotok lakog keša i kada im je donekle ograničen radijus delovanja – što će reći da više nisu imali pristup u doslovno sve medije – Vukadinovići Antonićsu (ovaj prvi lukavije i diskretnije) stali da obrću ćurak naopako. Pod pritiskom puste nužde popustila je čvrstina fiktivnih uverenja i dioskuri su došli u sukob sa izneverenim narodnim masama. Koje su, u znak odmazde, obznanile da je grandiozni Vukadinović, osim što je patriota, i vlasnik više firmi koje tesno sarađuju sa državom. Vični dijalektici, Vukadinovići Anotnićsu ispravno uvideli da akcije profesionalnog patriotizma rapidno padaju, pa su – takođe ispravno – zaključili da se analizirati i tezgariti mora i u „kvislinškoj“ Srbiji. Ako Gospodaru neko opet gurne u kafu LSD, možda ih i primi u socijaldemokratske redove. Ako ne, ostaće poučna priča o tome da se u Srbiji tradicionalno govori „Kosovo“, a misli na profit.