ni sa kim osim sa (istovernim) Srbima – i to što ne podnose da se graniče ni sa jednom zemljom koja nije Srbija – nego je problem u tome što ne mogu da žive, bar ne u miru, a naročito ne na duže staze, ni sa samima sobom.

Otuda u Srbiji malo malo pa izbije neki pičvajz, neki prevrat, neka revolucija (dal komunistička, dal jogurt), a povremeno biva i vojnih udara, u srpskom novindžiluku poznatijih pod imenom – puč. To je, da kažemo, neizbežno u jednom drljavom, murdarskom i statičnom društvu u kome je najunosnija privredna grana lopovluk i u kome se – kako sam se našalio u jednom fikcionalnom pisaniju – i promena datuma mora obaviti nasilnim puten.

Zbog takvog stanja stvari u Srbiji se – ranije iz decenije u deceniju, sada iz dana u dan – sve srozava i sve propada pa su trendu sveopšteg srozavanja podlegle i teorija i praksa vojnih udara, discipline u kojoj je Srbija vaktile bila lider, ne samo u regionu, nego i u Evropi. Došlo je dotle da mi, koji smo nekada imali pučističke velikane tipa Apisa i đenerala Simovića, sada spadnemo na Boška Obradovića koga s dobrim (i znakovitim) razlogom zovu – „Boškić“.

Elem, u rečenom „Boškiću“ – kome je očigledno dokurčio opozicioni status i koji se izgleda uželeo vlasti – jednoga dana u nedavnoj prošlosti je uzavrela pučistička krv predaka, pa je preko svog tvitera uputio poziv „poštenim oficirima i policajcima“ da promptno uhapse NJega Vrhovnog i da ga potom izvedu pred narodni sud pod optužbom za veleizdaju. Kaznu za Vučića, „Boškić“, nije odrapio. Naše sudstvo je, je li, nezavisno, pa nek samo odluči.

Umesto da otvore šampanjac i da nazdrave činjenici da će sa opozicionarima tipa „Boškića“ (a ni ostali nisu ni bolji ni opasniji) neograničeno ostati na vlasti, esenesovci su, na čelu sa NJime Vrhovnim, pali u stravično ibretenije sa elementima amoka izazvanog „elementima krivičnog dela“ u „Boškićevom“ tvitu.

Hajde zato da istražimo „elemente“. Šta, dakle, kažem? Da li je „Boškić“ ozbiljno mislio pišući inkriminisani tvit. Decidirano ne zato što Boškić jednostavno nije u stanju da bude ozbiljan, iako na prvi pogled deluje vrlo ozbiljno, ali to je ozbiljnost od vrste predviđene za stručne časopise, ne za dnevne novine.

Napred rečeno uopšte ne znači da se „Boškić“ potajno, u plitkim dubinama svoje srpske duše, nije nadao da će se u oficirskom koru naći neki major, potpukovnik, pukovnik – đenerali ne dolaze u obzir – koji će krenuti Apisovim stopama, svrgnuti NJega Vrhovnog i na vlast dovesti, njega, „Boškića“ koji je – kako je napisao u sledećem tvitu – „u krugu porodice“ čekao da se neki oficir navata na bućkalo. Sami izvucite naravoučenije, potom navucite kožne gaće, pa ugasite svetlo.