Fikusi i Ustav

Milo Đukanović je u nekom intervjuu izokola povezao Sahibiju sa nekim političkim ubistvima, što je izazvalo pravu konsternaciju među profesionalnim Srbima u „svim srpskim zemljama“, a i šire. Sahibija se momentalno, mimo običaja, latio pera i napisao (vrlo) sitno pismo u kome je „odlučno“ i „sa gađenjem“ odbacio optužbe, saopštio da mu je savest mirna, da on ovo, da on ono. I pročaja.

I kako to već biva, kad god neko ucvelji Vrhovno DSS biće, DSS poseže za državotvornošću i ustavobraniteljstvom. U tom smislu je onaj dss-telal, Petković, održao prigodnu konferenciju za štampu na kojoj je osuo drvlje i kamenje po ideji promene Večitog Sahibijinog ustava. „Ustav“, zavapio je Petković, „predstavlja poslednju branu razbijanju Srbije i zato će narod koji je Ustav doneo, svoj Ustav odbraniti i sačuvati.“ DSS, dakle, po drugi put u samo par dana poziva na opštu mobilizaciju naroda. Najpre Kojen, sad Petković. Takva je to sorta, narodni ljudi.

Kad nas je već Petković povukao za jezik, nije zgoreg da se podsetimo okolnosti pod kojima je doneta „poslednja brana“. Ovako je to bilo: Sastali se Koštunica (pod teškim uticajem samog sebe), budući džumhurbaškan Nikolić (pod teškim uticajem ničega) i Tadić Boris (pod uticajem teških halucinogena koje mu je Sahibija već mesecima sipao u kafu). I šta? Tri gospodina se lepo dogovorili da se njihov privatni ustav ima doneti po hitnom postupku. Rečeno, učinjeno. Sa reči se prešlo na dela. Narodnim poslanicima, umal ne rekoh narodnim fikusima, podeljena je nekakva šapirografisana kupusara i rečeno im je da za to glasaju, jer tako od njih zahtevaju viši, državni, interesi. A uzgred i neki opipljiviji autoriteti. Potom je upriličen maratonski referendum koji je imao trajati sve dok se ne sakupi potreban broj glasova ili dok aktivisti patriotskih stranaka lopatama ne ubace onoliko listića koliko je potrebno. Uprkos tome, negde pred kraj drugog referendumskog dana zainteresovanost građana za lopovski referendum beše tolika da je pretila ozbiljna opasnost da propadne. Na kraju je, iz bolesničke postelje, nota bene, podignut počivši patrijarh Pavle, a pojačane su i lopataške ekipe, pa smo, Gospodu hvala, dobili najviši državni akt zahvaljujući čemu smo se spasli od „razbijanja“. Ukoliko vam se, cenjeni publikume, čini da smo uprkos tome ipak temeljno razbijeni i razbucani, e onda, niste u pravu. Jer u ustavu piše drugačije.