FSUSOSVDSD

Upravo to znači naslovna skraćenica – ali spremte, bogme, i benzedine i pampers pelene; moglo bi se lako dogodito da se tankoćutniji među vama unerede od straha.

Elem, tek juče sa zakašnjenjem (opravdanim, bejah nakratko van zemlje) pročitah prošlonedeljno Vreme, a u Vremenu vrlo interesnatni intervju Jugoslava Ćosića koji završi konstatacijom da novinari, ali i celo srpsko društvo „osećaju strah“, a da je „uzrok tog straha Aleksandar Vučić“.

Na prvu loptu, onako umoran od puta, bejah sklon da se saglasim sa Jugoslavom, ali već na drugu loptu (polovično) se nesaglasih sa Ćosićem. Tačno je, dakle – tačnije ne može biti – da novinari i društvo u Srbiji osećaju strah, ali je apsolutno netačno (iako je popularno tako smatrati) da je uzrok tog straha Aleksandar Vučić. Vučić, naime, nije izmislio strah, nego ga je nasledio i – istini za volju – unapredio i usavršio, ali utuvite jednom za svagda – uzork straha je strah, plašljivost i nemanje muda; tamo gde ima straha i plašljivosti, a nema muda, strah u kosti uteruju i senke, što najčešće i jeste slučaj.

Princip delovanja i menadžment straha, najprobitčnije je razmotriti na primeru funkcionisanja čopora seoskih džukaca koji na manje ili više demokratski način izaberu neku alfa dandaru za predvodnika i potom kreću u akciju po šorovima. Primete, recimo, usamljenog prolaznika, odmah ga saleću, reže, laju pokazuju zube i – šta? – gledaju hoće li se prolaznik uplašiti ili neće. Ako se uplaši, momentalno kidišu na njega, pa tu bude i belaja, ali ako se N.N. prolaznik ne uplaši, nego dohvati neku motku (posluži i noga) i odalami alfa dandaru po rebrima ili preko njuške, dandara momentalno podvija repić, a njegova družina se rastura ne sve četiri strane sveta.

Pisac hoće da kaže – i usredno se nada da ćete se složiti sa njim – da uterivači, distributeri i dispečeri straha imaju prođu i uspevaju u životu samo u sredinama u kojima već gospodari strah. Sa druge strane (uvek ta druga strana) straha uvek mora biti, nemoguće ga je dibidus eliminisati iz života, strah ima čak i svojih dobrih strana, ali o njima kasnije, kada dođu na red.

I smeo, dakle, čovek oseća strah, ali mu – za razliku od kukavice i plačipićke – ne podleže, ne dozvoljava mu da zagospodari njime, ne zapada u paniku, nego se – kao u goreopisanom slučaju sa psima lutalicama – laća motke. Ne mora je nužno i upotrebiti – govorim vam ovo iz bogatog iskustva sa seoskim džukcima – dovoljno je ponekad samo zamahnuti motkom da bi se dandare, poučene prethodnim lošim iskustvima, rabežale kao mačke s jebališta. Vrlo je bitno znati da su uterivači straha listom kukavice i plačipičke, koje smelost stiču samo u čoporu i samo ako napadnuti pokaže da se uneredio od straha. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.