Tim nevidljivija što sam dve godine uraganskog pripremanja, najavljivanja i isprobavanja atentata na Đinđića proveo van zemlje. Neke su informacije, naravno, stizale do mene, ali dok nisam pogledao Slavišin film, pojma nisam imao da hajku sa odstrel Đinđića ne vode samo oni od kojih se to očekivalo i kojima je to u opisu radnog mesta – takozvane „poražene snage“ – nego da je lov na Đinđića imao plebiscitarnu podršku 99% medija i najmanje 80% populacije.

Rame uz rame sa „poraženim snagama“ svrstali su se pogolemi delovi „pobedničkih snaga“ koji su smatrali da je došao njihov red za pljačku, a koje je Đinđić sprečio u naumu, spreman, doduše, da im da odlikovanje za doprinos naprednom pokretu, ali ne i državne pare, frekvencije, agencije, subvencije, etc.

Neka priča ko šta hoće, odluka da se Đinđić strelja, doneta je saborno, kako Srbima i dolikuje, naročito kad im se izjalove nade da je u roku od tri meseca moguće dostići „švedski standard“ nakon dvesta godina tumaranja po orijentalnim fantazijama, nasilju i lopovluku. Ogromni apetiti, kratki fitilji, pričali smo o tome.

Tu, u praznoj projekcionoj sali na Andrićevom vencu, shvatio sam da u Srbiji država, pravo, ljudska empatija, solidarnost – da ne dužim – sve – postoji samo u novinčinama i na televizijama, a da u stvarnosti (ako to nije prejaka reč) postoji samo arlaukanje „ja, ja, ja, ja“ koje – da se Vlasi ne dosete – u javnosti zvuči kao „Srbija, Srbija, Srbija“ ili „Evropska unija, unija, unija“.

Shvatio sam, nadalje, da postoji srpski narod, ali da ne postoji srpsko društvo i da je iz tog razloga – osim lopovluka i ubistava – u Srbiji sve drugo ili laž ili apstrakcija. Zato periodična okupljanja, protesti, prevrati, revolucije u Srbiji nisu udruživanja slobodnih individualnosti koje ujedinjuju snage da ostvare neki zajednički cilj, nego aritmetički skupovi pojedinaca utopljenih (i maskiranih) u masu koji – nastupajući kao narod ili partija, sasvim svejedno – gledaju da ostvare neku ličnu korist.

Eto, uzgred, objašnjenja nepodnošljive lakoće transformacije Srba iz pripadnika „nebeskog naroda“ u članove Savez socijalističkog radnog naroda, za preletanje iz partija krajnje levice u stranke krajnje desnice, sasvim prirodno i za preletače i preletačke prijemnike. Eto, konačno, objašnjenja odsustva svih kriterijuma i poraza svakog razumnog projekta.

Rđava beskonačnost, pa to ti je Danas moj sabrat po peru, LJuba Živkov, osipa drvlje i kamenje na Lazu Ristovskog zbog kamčenja para za film „Čarape kralja Petra“, sutra će isto to kamenje svaliti na Ristu Lazovskog zbog otimačine para za film „Gaće Milana Grola“. Karte su već u pretprodaji.