Da je u Đinđiću bilo makar gorušičino zrno pragmatizma, nastavio je Mandarić, nikada se on ne bi vratio u Srbiju, a ako bi se i vratio, nikada se ne bi upleo u smrtonosne zamke srpske politike. Dobro je on znao šta je srpska politika, a ipak je pokušao da učini nemoguće, da je promeni.
Mogao je napraviti uspešnu karijeru u Nemačkoj i postati filozof evropskog, pa čak i svetskog glasa, ili čak uspešan poslovni čovek. Ali tog su – kako besprizorni tipovi tvrde – pragmatičara, upravo emocije – koje saglasno propalicama uopšte nije imao – vratile natrag u Srbiju, u mračni vilajet, u srce tame. Đinđić je, bar bi ti to trebalo da znaš, nameravao da u Srbiju konačno izbavi iz otomanskog ropstva. Upravo tako – otomanskog ropstva, tako je rekao Mandarić! Zaboravi jadne i bedne srpske istorije, te nervne bojne otrove kojima nas guše od najranijeg detinjstva, takođe je rekao Mandarić. Nikakvih, Masleša, u Srbiji ustanaka nije bilo. Lažu! Bilo je, istina, nekih nereda, to da. Ali u Srbiji uvek ima nereda. Neredi koji ovoga momenta pustoše srpske gradove i palanke višestruko su masovniji, opasniji i odnose više ljudskih života, nego neredi koje su tupoumni srpski istoričari proglasili srpskim ustancima. Srbi se, utuvi to Masleša, nikada nisu oslobodili otomanskog ropstva. Samo su oterali Turke i porušili džamije. Sve drugo je ostalo isto. U stvari, sve se pogoršalo. Istočnjački satrapi domaćeg, srpskog porekla, počev od Karađorđa zaključno sa nazovi – državnikom, sto puta su gori od proteranih istočnjačkih satrapa stranog, turskog porekla. Srpski istočnjački satrapi su hiljadama puta podliji, svirepiji, izopačeniji, podmukliji, nesposobniji, pa ako hoćeš i smrdljiviji, od proteranih turskih, istočnjačkih satrapa. Kada bi nekim čudom Aganlija, Kučuk Alija, Mehmed Fočić Aga & Co poustajali iz grobova, po kratkom postupku nabili državnika na kolac – u čemu bi ih zdušno podržao – i uzeli stvar u svoje ruke – Srbija bi prekonoć procvetala. Srbija bi, Masleša, pod starim, dobrim, turskim dahijama doživela ekonomski bum! Kao što bi doživela još veći bum da je nekim slučajem uspeo prvi i poslednji srpski ustanak koji je Đnđić podigao petog oktobra dvehiljadite godine. Znaš li, Masleša, zašto prvi i poslednji srpski ustanak nije uspeo? I znaš li zašto je ugušen u Đinđičevoj krvi? Zato, Masleša, što u oslobođenoj, sređenoj i procvetaloj Srbiji ne bi bilo mesta za kriminalno-patološke tipove koji, prepuni otetih i pokradenih para, sa preskupim satovima na rukama, odeveni u usrane gaće, bahato ulaze u prestoničke restorane i koji u prestižnim prestoničkim restoranima ubijaju vreme javnim češanjem muda i premeštanjem smrdljivih polnih organa iz jedne u drugu nogavicu usranih gaća. I to uopšte nije najgore što čine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.