Pre dve nedelje, nastavio je Mandarić, nakon što tri dana ništa nisam jeo, svratio sam u poznati beogradski restoran, u kome je hrana, istina, relativno pristojna, ali je sve drugo odvratno. Treba li da ti kažem da sam u tom preskupom restoranu zatekao petoricu patološko-kriminalnih tipova koji su lokali čivas i prekraćivali vreme uobičajenim zanimacijama, znaš na šta mislim, da se ne ponavljam. U neko doba u restoran je ušla prodavačica sveća, Ciganka od najviše četrnaest godina, koja je na otrcanom poslužavniku, karakterističnom za onu izumrlu vrstu prodavačica cveća s početka osamdesetih, nosila desetak polusvenulih ruža. Šef sale, iliti po novom – menadžer, momentalno se ustremio na devojčicu u očiglednoj nameri da je uz bujicu pogrda i psovki izbaci iz restorana, ali su se đilkoši umešali. Sprečili su menadžera da prodavačicu ljubičica istera iz lokala. Iz niskih pobuda, kako ću brzo videti. Pozvali su prodavačicu ljubičica za sto, kupili dve ruže i naručili joj dupli viski. Pa onda još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Devojčici, već temeljno sluđenoj srpskim tabloidima i rijaliti šouima (još nije bila stasala za Dnevnik RTS-a) očigledno je imponovalo da sedi sa, kako je ona smatrala, prestoničkom gospodom, takoreći prestoničkom elitom. Ali ne zadugo, ne zadugo, rekao je Mandarić. Devojčica je, po prirodi stvari – viski je snažan diuretik – u jednom momentu morala u toalet, a za njom je momentalno jurnuo, po svemu sudeći, prevodnik pomenute petorice besprizornih tipova. Vrata nužnika su se treskom zalupila. Ubrzo su se otuda začuli neljudski krici, gromoglasna dahtanja, užasni vapaji i još užasnija zapomaganja, da bi se, posle nekih pet minuta, sve utišalo. Kriminalac je izašao iz WC-a, sav ozaren, sav pun sebe zakopčavajući u hodu šlic na pantalonama, da bi, odmah po zakopčavanju počešao muda i premestio polni organ iz leve u desnu nogavicu. Nema pičke bez ciganske, tako je rekao, taj ološ. Treba li, Masleša, da ti kažem da je odmah potom u toalet jurnuo sledeći nasilnik i da se sve ponovilo, a kada sam ti već to rekao ne treba da ti govorim da se na devojčici izređalo svih pet zločinaca i da je sve to trajalo dobrih četrdeset i pet minuta i da su sve to vreme iz toaleta dopirali neljudski uzdasi, krici, urlici i zapomaganja.