Gnusoba (2): Čovek bez dijagnoze

Psihopatologija je srce Srbije. To što većina ljudi u Srbiji nije svesna svoje bipolarne poremećenosti nipošto nije posledica mentalnog zdravlja, nego stravične otupelosti prouzrokovane vekovnim incestima i vekovnom kompulzivnom masturbacijom, na čiju je pogubnost – uzalud, treba li da kažem – upozoravao Veliki narodni učitelj – umalo ne rekoh Veliki narodni kuvar – Vasa Pelagić, svirepo odgurnut u najdublji mrak kolektivnog zaborava. Mene što se tiče, rekao sam, tačno je da ja de jure nisam bipolarno poremećen, ali sam de facto poremećen isto koliko i ti, možda i više, samo što nemam smelosti da stisnem muda i da to priznam. To što sam, kako ti kažeš, čovek bez dijagnoze znači samo da sam imao više sreće, ako se to uopšte može nazvati srećom. Mislim da sam tako nekako rekao. Mandarić se nakašljao. U stvari, rekao je, pozvao sam te u Mažestik da ti kažem da je sve počelo ovde, u Mažestiku. Ovde se – u ovom restoranu, takođe je rekao Mandarić – začeo stravični bipolarni poremećaj moje ličnosti i svi ostali poremećaji proizišli iz njega. Ti znaš, nastavio je Mandarić, da sam ja, pre nego što sam počeo da ga mrzim, Mažestik voleo kao svoju kuću. Sve dok mi jednog dana, niotkuda takoreći, na pamet nije pala fiks ideja da Mažestik – koji sam smatrao Olimpom srpskog ugostiteljstva – u stvari uopšte nije otmeni prestonički lokal, nego najobičnija rupa, stecište beogradskih propalica, doušnika političke policije i prostitutki. Stvar je, očigledno, prerano počinjala da izmiče kontroli. Mandariću, rekao sam, naruči lozovaču. Kad stigne, udahni duboko i popij je na iskap! A sad me slušaj! Pomisao da Mažestik nije otmen lokal već stecište najsumnjivijih tipova uopšte nije fiks ideja, utuvi to! Rekao sam ti to i prošlog, i pretprošlog i -kako se ono kaže pre pretprošlog – dvanaestog marta! Mažestik zaista jeste stecište propalica, doušnika i prostitutki. Oduvek je bio takav, takav je i ostaće takav do kraja sveta i uopšte me ne bi začudilo da kraj sveta započne upravo ovde, u Mažestiku koji bi – da u tričavom svetu hotelskih imena postoji imalo pravde – trebalo da se zove hotel Sodoma i Gomora.