Gnusoba (5): Neprestano gledanje na sat

U takvim situacijama ti si od uprave Mažestika tražio da se Mažestik ne zatvara – bar ne za tebe – i da ti na usluzi ostanu najmanje jedan kuvar i najmanje dvojica kelnera. Uprava Mažestika ti je, naravno, redovno izlazila u susret, što i nije čudo, ako znamo da si u Mažestiku ostavio milione. Ali ti si Mandariću, rekao sam, preko dana bio jedan Mandarić, a noću si bivao sasvim drugi, neprepoznatljivi, svirepi Mandarić. Ako si preko dana odjednom naručivao svu hranu i piće koje si tog dana nameravao da konzumiraš, ako si, nadalje, preko dana kelnerima ostavljao napojnice u visini polovine njihovih mesečnih plata, noću si se, Mandariću, pretvarao u suštu suprotnost dnevnog Mandarića. Pretvarao si se u namćorastog, škrtog Mandarića. Noću nikada nisi bio zadovoljan, mogu to da posvedočim. Kelneri ti baš nisu mogli ugoditi, a nije da se nisu trudili. Stalno si nešto zakerao, stalno ti nešto nije bilo po volji, stalno si ih zivkao, pa otpuštao, svaki čas si nešto naručivao, pa onda otkazivao porudžbinu, kelneri su sve to trpeli jer bi ih ti sledećeg dana bogato nagradio za uloženi trud i pretrpljeni strah, ali jednu stvar nisu mogli da podnesu – tvoje neprestano gledanje na sat. Ti si, Mandariću, bio sam svedokom toga, počinjao da gledaš na sat u jedanaest sati uveče i netremice bi gledao na sat sve do svanuća, što je, priznaćeš, stvar koja je u stanju da dovede do ludila svakoga ko nema bipolarni poremećaj ličnosti. Sat, reče Mandarić! Kad si već pomenuo sat, rekao je Mandarić, odlučio sam da ti poklonim jedan solidan sat, kao uspomenu na današnji dan, ne mogu više da gledam tu petparačku festinu na tvojoj ruci. A nekadašnjih porudžbina i nekadašnjih celonoćnih bdenja što se tiče, takođe je rekao Mandarić, tačno je to što si rekao, ali preko dana sam radio ono što sam radio zato što nisam podnosio da mi se kelneri vrzmaju oko stola, ne zato što mi smetaju, nego zato što ne volim da neko za bednu naknadu po ceo dan obigrava oko mene.