Gnusoba (6): Bife Mali Mažestik

Dosta o tome! Hajdemo na neko drugo mesto, rekao je odmah potom, ovde ima previše doušnika političke policije! Zaista ih je bilo previše! Bili smo naumili da pređemo u obližnji bife, takozvani bife Mali Mažestik, u kome je zahvaljujući neuporedivo manjoj kvadraturi lokala oduvek bilo neuporedivo manje doušnika političke policije, ali izgleda da Mandarić i ja nismo, kako se to kaže, išli u korak sa vremenom. Bife Mali Mažestik, bife Mandarićeve i moje mladosti, očigledno žrtva divlje privatizacije, beše brutalno preuređen u šljašteću prodavnicu skupocenih satova i nakita. Baš dobro, rekao je Mandarić, iako u tome nije bilo ničeg dobrog. Mandariću je, međutim, bilo dobro. Hteo je da mi pokloni sat, a prodavnica satova se odjednom, takoreći niotkuda, stvorila pred njim kao poručena. Ulazi unutra, ulazi unutra, siktao je Mandarić gurajući me u prodavnicu satova. Iako volim satove, tog dana mi nije bilo do satova. Bio je dvanaesti mart, dan kada mi nije ni do čega, kamoli do satova, ali sam znao da ako je Mandarić odlučio da mi kupi sat, taj sat mora biti kupljen jer sam takođe vrlo dobro znao da u vasioni ne postoji sila koja bi Mandarića sprečila da mi kupi sat. Kada bi se fokusirao na nešto, Mandarića je bilo nemoguće zaustaviti. Nesrećna je (ili možda srećna) okolnost što se, osim na nauku i literaturu, Mandarić ni na šta drugo nije mogao fokusirati, a kada bi mu ipak polazilo za rukom da se fokusira na nešto, onda bi se fokusirao na gluposti poput manijakalne kupovine kojekakvih tričarija. Ušavši već polurastrojeni u prodavnicu skupocenih satova, naleteli smo na korpulentnog đilkoša, visokog funkcionera (posle Đinđićeve smrti načisto upropašćene) Demokratske stranke, seljačinu iz okoline Varvarina, koji je pozlaćenom Visa karticom plaćao preskupi sat Constantin Vacheron i još skuplju zlatnu ogrlicu, Must de Cartier, u očiglednoj nameri da ulepša dan sebi i svojoj ljubavnici, do skora čuvenoj staničnoj prostitutki koja je prekonoć uspela u životu. Nisam mogao da poverujem!