Goli u grobu

Ali show must go on. Kreću dalje neprestano se susrećući sa nevoljama koje im priređuje zatucana američka provincija, pa konačno dopadaju i mardelja. E, tu zapravo počinje film. Na sreću (ili na nesreću) ili i na jedno i na drugo, sudbina ih povezuje sa advokatom sklonim dobroj kapljici (Nikolson) koji ih oslobađa i pridružuje im se na putovanju u slobodnu budućnost.

Ali, 'oćeš vraga! Iako su sva trojica sasvim cool i potpuno nenasilni, neprestano izazivaju gnev malih, mirnih građana koji će im na kraju – uprkos američkoj zastavi na Vajatovoj jakni – doći glave hicima iz sačmara punjenih medveđom sačmom. Zašto je taj film bio važan za nas koji smo u to doba još viruckali iza Gvozdene zavese. Zbog toga što smo iz filma saznali da je malograđanština svetski fenomen. U tadašnjem prozapadnjaštvu i proamerikanizmu, mislio sam da „slobodnim svetom“ caruje tolerancija, da štrčanje iznad opšteg proseka ne samo da ne izaziva mrzovolju nego nailazi na podršku. Sudbina dvojice motordžija i njihovog slučajnog kompanjona uverila me je u suprotno: da nigde nema Zemlje dembelije. A da svugde ima nadobudnih morona. U vreme kada je film snimljen, u SFRJotu se još uvek popreko gledalo na dugokose subverzivne tipove; beogradske i provincijske siledžije i zastavnici JNA bili su udruženi u mržnji prema „bitlsima“, kao što će se kasnije isti likovi udružiti u ljubavi prema Srbiji i mržnji prema ostalima. Srećna okolnost po naše Vajate i Bile bila je, da tako kažem, tanka infrastruktura. Jedva da je bilo ikakvih motora, uglavnom istočoevropske proizvodnje, o čoperima da i ne govorimo. Onoliko droge koliko je Vajat ugurao u rezervoar motora teško da je bilo u celoj Jugoslaviji, a komune su bile matine-tipa. Velike ideje, ljubav-cveće-i mir, po neko pivo, malo vatanja, pa svi kućama. Druga srećna okolnost je što je drug Valter, kao poznavalac ljudi i oružja, strogo vodio računa da isto ne dođe u samovoljne ruke, pa se borba protiv dugih kosa i ostalih „negativnih pojava“ završavala pokojom ćuškom i psovkom. Inače, sve drugo je bilo isto i u Pomoravlju i u Luizijani: samrtna dosada po kojoj tumaraju besmislene kreature neprijateljski nastrojene prema svemu različitom od njih. Kružile su priče da je samo snimanje „Golih u sedlu“ bilo neopisiva žurka, a da su se na veliko trošile svakojake supstance koje nisu bile puka rekvizita. Posle te žurke, Denis Hoper je ostvario niz solidnih rola u kojima je uglavnom tumačio likove opičenih i stondiranih tipova sa margine. A vele da ni sa ove strane nije bilo bitno drugačije. Rest in peace, easy rider!