Prođe još jedan deveti maj. U čast šezdesetpetogodišnjice pobede nad fašizmom, u Moskvi je upriličena spektakularna vojna parada na kojoj su pored ruske, učestvovale vojske niza savezničkih država. Pa, kakvi su utisci? Impresivni. To je grand parada, a ne ono na Pinku. Cinik bi mogao reći da su Putin i Medvedev ovu paradu organizovali ne toliko da bi obeležili pobedu nad Vermahtom i kvislinškim armadama, koliko da bi svetu pokazali da je Rusija ponovo u punoj snazi i da je ponovo imperija. Ako im je to bila namera, onda su u potpunosti uspeli.
Traljavost, depresija, neorganizovanost – sve ono što je dugi niz godina bilo karakteristika postsovjetske Rusije – netragom je nestalo i ukupan utisak događaja na Crvenom trgu podsetio nas je na dane najveće moći SSSR-a. Bio je čak i snažniji, jer je aktuelna koreografija i kostimografija neuporedivo uverljivija od sivilu sklone komunističke. Ugledne zvanice iz država saveznica dobile su lepo upakovanu, uljudnu ali neuvijenu poruku: Ponovo smo oni stari, malo smo pitomiji i digli smo ruke od svetske revolucije, ali nemojte imati mnogo iluzija.
Našem antifašističkom establišmentu, poruka je blagovremeno uručena nepozivanjem Vojske Srbije na proslavu. To mora da je teško palo šarolikom društvu zakletih srpskih rusofila. Nije im bilo lako posmatrati svo to moćno oružje koje je – samo da je bilo pameti – moglo biti i naše. Lepo je Slobodan Milošević predlagao federaciju Srbije i Rusije. Baćuške, istina, predlog nisu ni uzele u razmatranje. Ali to nipošto, smatraju slovenske duše, nije značilo trajno nepristajanje. Da se mudra spoljna politika nastavila u tom smeru, da su se u Kremlju uverili u našu ozbiljnost i rešenost, već bi mi bili gubernija ili, čak, federalna jedinica u velikoj zajednici bratskih naroda i narodnosti. Jedan deo moćnog i zastrašujućeg naoružanja bi, po zakonima federalnosti, bio razmešten i u Srbiji; naciljali bismo rakete na Sarajevo, Podgoricu, Zagreb i Prištinu. Poneku bi, da dušmani vide da se ne šalimo, i lansirali. Ali vraga.
Domaći izdajnici hoće u Evropsku uniju, a oni najpokvareniji među njima, i u NATO. A kako vidimo, bratska Helada, iako skrhana dugovima, daje sve od sebe da istupi i iz EU i iz pakta. Zahvaljujući takvoj plaćeničkoj politici, nikada nismo bili dalje od vekovnog sna da se jednoga jutra probudimo u Rusiji. Mada, ništa još nije izgubljeno. Ako milion potpisa nije bilo dovoljno da se nenarodni režim makne sa vlasti, sakupićemo četiri miliona. Vratićemo Srbiju na pravi put. Izgladićemo odnose sa Moskvom. I Kosovo će ponovo biti Srbija. Sad, što Srbije više biti neće, što ćemo se zvati, da rečemo, Panonskaja gubernija, ili tako nešto, vrlo važno. Cenjeni publikum može misliti da se sprdam, ali vrlo sličan se tok misli mota po glavama glavara patriotskog bloka. Zauzeti tim sanjarenjima i ne sanjaju da kad bi, počem, nešto bili potrebni Rusiji, ne bi Rusija čekala da je pozovu. Sama bi došla. Pravo sa parade.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
