Hall of fame

Da nije Džon Vejn, kontam, ama Dačić nema visinu za Džona Vejna, mada im se politički stavovi poklapaju. Listam danima Filmsku enciklopediju, sve uzaman. Do pre neki dan kada je sam Dačić otkrio karte. U pitanju je Džems Din, kultna figura iz šezdesetih godina prošlog veka za koga se (opravdano ili ne) vezuje čuvena deviza: živi brzo, umri mlad, budi lep leš.

Dačić ne bi bio socijalista kada tu sličnost ne bi velikodušno podelio sa narodom, pa smo tako saznali da svi mi, Srbi, ličimo na Džemsa Dina, ne toliko fizički, koliko po karakteru. Svi smo džumle, veli Dačić, buntovni. I dodaje – ponekad s razlogom, ponekad ne. Istina, malo ko od nas ima porše, ali ćemo u dogledno vreme svi imati fijat. Sličnost je, vaistinu, frapantna. Što me je nateralo da naše političare scenu osmotrim iz potpuno novog ugla. Sada ih gledam kao holivudske zvezde. Pronalazim sličnosti između političkih i filmskih velikana. Šta ćete, dokon pop i jariće krštava.

Evo, recimo, Gospodareva sličnost sa Džordžom Klunijem je neporeciva i opštepoznata, ali razmislite malo: zar vam Mile Dodik ne liči na Gruča Marksa koji se ugojio? Napregnite malo imaginaciju, pa ćete se složiti da je Toma Nikolić pljunuti Kirk Daglas, samo mu fale ona rupica na bradi i pištolj. Nadi Kolundžiji ni to ne fali – upisana Meril Strip. A Velja Ilić, zar vas on ne podseća na Karla Maldena, što i nije čudo jer je Malden naše gore list, pa pošto su obojica Srbi sličnost zasnivaju na svesrpskoj sličnosti sa Džemsom Dinom.

E sad, cenjeni publikume, sad kad smo saznali da smo svi mi Džems Din, šta nam drugo preostaje nego da svi mi, džems dinovi, damo svoj glas glavnom Džems Dinu – Ivici Dačiću koji je samo modernizovao prastaru političarsku predizbornu praksu laskanja srpskom narodu i senatu. A li se prikuče izbori, eto naših dilbera koji nas obasipaju komplimentima da smo najhrabriji, najstariji, najpravedniji, vlasnici najsavršenije azbuke, proizvođači najboljeg ajvara i konzumenti najbolje sarme. I to, da vidite, funkcioniše. Jeste da popularnost političara opada, ali Srbi obavezno nasednu na njihova laskanja, pa im uvek iznova ukazuju poverenje. Nije, međutim saga o Džems Dinu naša jedina sličnost sa Holivudom. Kao i Holivud i Srbija se može definisati kao industrija iluzija. U kojoj dobro žive samo filmske zvezde.