Jelenko Mićović, u monaštvu zovomi Filaret, baš ne ume da se obuzda. Onomad je „na Sinodu“ (to je ekvivalent složenice „na vladi“) blagoizvoleo predložiti rešenje za nepodnošljivu situaciju u kojoj su se našle Srbija, ćirilica i pare: Vojni udar! Ni manje ni više. Iz Patrijaršije su brzo procurili glasovi da je Filaretova prevratnička ideja izazvala žestoko ibretenije blagočestivijeg dela Sinoda, pa čak i to da je episkop braničevski, Ignjatije, (polu)ironično preporučio da se sednice Sinoda ubuduće održavaju pred kamerama „našeg prava da znamo sve“.
Bilo bi to vrlo interesantno, dame i gospodo. Kamere su čudo. Još se nismo oporavili od njihovog prisustva u Narodnoj skupštini. Sve je tu počelo, tvrd vam stojim. I raskol između Prve i Druge Srbije! I Veliki brat. I Farma. I – uopšte – velika konfuzija po kojoj (uprkos izvesnim koracima ka trezvenosti) sve upadljivije teturamo.
Dobro, Filaret je poznat kao šoumen i šeret, pak u tom smislu njegove prevratničke planove ne treba uzimati preterano ozbiljno, ali čisto sumnjam da bi rečeni imao išta protiv kada bi generali uzeli stvar u svoje ruke. Što bi nam se svakako i dogodilo da se Srbija nekim slučajem nalazi u Južnoj Americi. Ovako, sa svih strana stešnjeni Evropom, silom okolnosti osuđeni smo na demokratiju. Ali sa našim identitetom. Koji je, da kažemo, biser među nacionalnim identitetima. Jer, vaistinu, malo je naroda u kojima crkve bdiju nad rodoljubljem i državnim teritorijama, a u kojima državnici vode računa o dušama građana.
Lepo se to videlo u svetu nedelju, na Oplencu, gde su – maltene svečano – sahranjeni iz tuđine preneti posmrtni ostaci članova porodice Karađorđević, među njima i kralja Petra II. Nepravda je konačno ispravljena, tako je uskliknuo neko od naših trenutnih voždova, temeljno (i srazmerno pravedno) izviždanih od strane Naših, to jest Njihovih. Da je Nikoliću (ili Dačiću) – vidite vi sami ko je autor ispravljanja nepravde – nekim slučajem pošlo za rukom da oživi Karađorđeviće, ja bih se bio rado složio sa njima. Ali to im, uprkos dirljivim naporima, nije pošlo za rukom. Premeštanje mrtvih tela iz tuđinskih u rodnogrudne grobove po meni ne samo da nije „ispravljanje nepravde“ nego je nepravda pride. To su učinili „neki drugi“, rekao je naš visoki dužnosnik ne precizirajući koji – Hazari, Marsovci, Tračani, a mi – takođe je rekao dužnosnik misleći na sebe – mi smo izgladili stvar. Jeste Crven Ban, velikaši srpski! Samo ste pokazali da već decenijama ne znamo kud udaramo. A da još manje znamo kud da udarimo. Jer, znate šta, cenjeni publikume, blizu je pameti da u jednoj zemlji u kojoj se od sahrana prave politički skupovi, politički skupovi neprestano proizvode sahrane.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
