Ide Sajam

Kraj oktobra, vreme za Sajam knjiga. Što sam stariji, sve mu se – iz mnogih razloga – manje radujem, a ponajmanje sam mu se obradovao prošli put, kada sam posete Sajmu provodio uglavnom u objašnjavanju cenjenom sajamskom publikum zašto nosim štap, a da još nisam napunio (sedamdeset, osamdeset, koliko li je potrebno) godina, životno, dakle, doba u kome je poštapanje legitimno. Ove godine Bog me je pogledao (pu, pu, pu da ne ureknem), nešto lakše se krećem – diskus hernija ima svoje uspone i padove – pa ću, ako se nešto ne pokarabasi, na Sajam doći bez ortopedskog pomagala. Što, uopšte, ne znači da ću se izvući nekažnjeno. Jok, more! Već čujem pitanja: Gde ti je štap, a? Jesi li se operisao? Da nisi bio u banji? Hvala Bogu, ja taman pomislio da više nećeš dolaziti na Sajam. I pročaja.

U međuvremenu sam, posle poduže pauze – a da bih se pripremio za sajamskog toplog zeca – pohodio cenjeni komentatorluk. Čisto da vidim gde su, šta rade, šta sanjaju, a šta im se događa. Kad tamo – opšti pičvajz. U toku je bitka za moje ocene. Jedan mrzitelj Famoznog mi lupa stotine hiljada kečeva (pomoću nekog „skripta“), drugi mi, opet, pomoću iste tehnologije, daje možda i više petica. Ljudi, moji, okanite se ćoravog posla. Niste valjda zaboravili da je Panović iz Užica, zajebant je to, ne unosi on te ocene u dnevnik. Dao vam je opciju ocenjivanja da vam posluži kao narodni odušak, a ne da preraste u cyberwar. Neki, opet, komentator svečano izjavljuje da odustaje od čitanja mojih knjiga zato što sam – između ostalih – potpisao pismo popečitelju kulture u kome se od popečitelja zahteva da potpomogne pisce izvesnim brojem stipendija? Obuzelo me je, valjda, srebroljublje, šta li, pa mi u čitaočevim očima opao ugled. Vidim da i dragi kolega Živkov ima neke primedbe na pismeno, pa se osećam ponukanim da malo pojasnim stvar.

Stipendijska inicijativa je potekla od grupe mlađih pisaca, a moja je malenkost, zajedno sa još nekoliko takozvanih starijih pisca, inicijativu podržala, bez namere (bar bez moje) da ovako matori popečiteljstvu podnosimo projekte i da – sledstveno – budemo korisnici stipendija. Sirotinja pritisla, znam ja to, pa se (eventualna) stipendija od 60.000 RSD mnogima zabola u oko. Ja, međutim, na populizam ne dajem ni pet sitnih para i držim da bi stipendije trebalo da budu znatno više, 160.000 RSD recimo. U okolnom svetu takve stipendije su uobičajena praksa. Svaki veći grad, recimo u Nemačkoj, a možda i u drugim državama, daje godišnju stipendiju nekom mlađem piscu. Takve stipendije se u Nemačkoj ne smatraju bačenim parama, nego vrlo isplativom investicijom. Ono, fakat, isplativost nije trenutačna, ali na duge staze donosi i te kakvu korist. Mogao bih vam razglabati o tim koristima, ali mi ne dozvoljavaju karakteri. Zato se, na kraju, pozabavimo računicom, a bolje račundžije neka me isprave, jer svi znamo u kakvom je jadnom stanju moja aritmetika. Pet, da kažemo, mladih pisaca po šezdeset hiljada godišnje, to mu, po mom, dođe 3.600.000 dinara. A koliko se ono jedne godine u jednom popečiteljstvu beše spičkalo na kafu i ćevapčiće? A?