Po skromnom dizajnu i materijalu zaključio sam da transparent nije napravljen u organizatorovoj radionici, nego u kućnoj radinosti, što mu samo povećava značaj.

Da je sreće, kao što nije, umesto slogana „stop krvavim košuljama“ – koji izdaleka bazdi na poetiku i politiku Filipa višnjića – to bi bio glavni (i jedini) zahtev „građanskog protesta“ . Ostane li se pri tekućim, imbecilnim zahtevima, protestanti i protestantski simpatizeri malčice će se osokoliti, poleteti metar dva uvis, kao ona Selinova kokoška, pa se promptno strompizditi u bunjište letargije.

Čuh da su se i Boškić i – naročito – Đido žestoko osokolili u Markovoj i Kulačinovoj emisiji, što samo potvrđuje moju tvrdnju da ni jedan ni drugi pojma nemaju o politici, iako su vrlo vešti u drugim zanatima. Đido se – prepričali su mi – već udara šapicama o grudi, drži da je Vučiću odzvonilo, da je stvar završena i da će on, Đido i Boškić, skorih dana „braniti Vučića od razjarene mase“.

Vidite li vi kakav je to dobričina, kakva je to samo širina duše! Svaka Đidu čast, ali recite mi, zar ono „branićeno Vučića“, nije rođeni brat Miloševićevog „niko ne sme da vas bije“ i serije Vučićevih „hoću ovo, neću ono, ne dam onoga“. Zar ne uviđate da Đido, uz Boškićevo sasluživanje, uopšte ne krije nameru da se ustoliči kao sledeći On Vrhovni, kao apsolutni gospodar brašna i zejtina, života i smrti.

Koliko vidim, protestanti na čelu sa Đidom i Boškićem vrlo su ponosni što su pokrenuli „tok događaja“ – i meni je drago što se stvar mrda sa polumrtve tačke – ali ispod površine politike stvar uopšte ne stoji tako, „tok događaja“ je taj koji pokreče proteste i protestante, a za „pokretanje“ tog toka najzaslužnija je upravo meta protesta – Aleksandar Vučić.

Vučić je napravio (i dalje pravi) istu grešku koja je Napoleona i Wermacht koštala neslavne propasti, previše se, naime, oslonio na premoć u ljudstvu i materijalu, previše raširio front, preduboko prodro u neprijateljsku teritoriju i neizbežno se, kao i Wermacht i Napleon, suočio sa problemom logistike, što će reči da se njegova apsolutna kontrola polako, ali sigurno pretvara u odsustvo bilo kakve kontrole.

E sad, da kontrolu nad nekontrolisanošću ne bi preuzeo sledeći opštenarodni dobričina, da posle nekoliko godina ne biste ponovo ubacivali bele listiće i crtali čiča Gliše da bi „kaznili“ novodobričinu i na vlast doveli N. N. lice, zbog koga vam se može dogoditi da zažalite za Vučićem, isturite na protestima zahtev za promenom zaumnog sistema i formiranjem triju )dosta će biti) pravih političkih partija, a ne parapoilitičkih Picinih parkova i bankomata. Tok događaja vas je pokrenuo, ali ništa neće učiniti umesto vas. Ne učinite li to vi sami, ideje će – što reko Ostap Ibrahimovič – ostati moje, ali će benzedin biti vaš. Srećna vam prošla, 2018. godina.