Politička situacija se ovog leta dramatično usložnjila u šta sam se prekjuče lično uverio, saslušavši u krntiji nekoliko minuta direktnog prenosa govorancije NJega Vrhovnog.

Sledi opravdanje za dežurnog radio-policaja koji u eteru kontroliše da li neko možda ne sluša Radio Beograd 1, nego neku drugu, nedržavotvornu stanicu. Nemoj po glavi, druže plavi, saslušao bih ja celu govoranciju, nego sam samo skoknuo iz Crvice u B. Baštu (razdaljina tour-retour 5,5 km) po cigarčine i novinčine, pa sam verovatno propustio nešto bitno.

Ipak sam za tih nekoliko minuta čuo da će o već nečemu – uprkos rovarenju stranih agentura i domaćih plaćenika – „odlučiti narod“, što me je poprilično onespokojilo jer kao član naroda dobro znam da kad god „naš narod“ nešto „odluči“, ne prođe mnogo vremena pre nego što žestoko najebe, skupa sa „više nego“ ubedljivom većinom svojih članova, koji baš vole da donose odluke u ime svojih izabranih predstavnika, pa kud puklo da puklo, a često zapuca.

Dokonao sam, međutim, da se govorancija NJega Vrhovnog odnosi na Kosovo i priključenija, ali ništa drugo nisam dokonao, a čisto sumnjam da bih nešto suvislo dokonao sve da sam fidelkastrovsku govoranciju saslušao do kraja, jer TO – kako ćemo videti – nema kraja.

Sutradan sam prelistavajući novinčine nadoknadio propušteno gradivo – na šta dežurnom policaju skrećem pažnju – i tako doznao da će našeg naroda, ako ne donese odluku, za četvrt veka biti čitav milion manje, što me je oneraspoložilo jer sam shvatio da će i moja malenkost – ako ni zbog čega drugog, a ono po sili prirodnih zakona – biti među tih milion nestalih.

Na osnovu daljeg čtenija propuštenog gradiva zaključio sam da On Vrhovni hoće da postigne isto što i oni pre njega (žuti lopovi) i oni pre njih (banda crvena), samo „brže jače i bolje“, što će reći da hoće konstantu srpskih politika – i jare i pare – iliti narodski: hoće da se guzi, a da mu ne uđe. NJemu će to možda i poći za rukom. Nama, tvrd vam stojim, neće.

Zato što problem o kome je reč – Kosovo – ne bi bili u stanju da raspletu ni Bizmark i Čerčil udruženim snagama. Taj problem, zapravo, uopšte i nema rešenja jer problem i nije tamo gde bajagi pokušava da se rešava – u teritorijama i imovini – nego u glavama. Znate šta je Papa Pije, ne sećam se rednog broja, ali nije onaj srbomrzac XII, rekao nekom dilberu koji mu se požalio na glupost nekog od kardinala. „Ja, gospodine“ – rekao je papa – „mogu da dam šešir (kardinalski), ali ne mogu da dam glavu.“ Vidite li vi da ni vicarius dei fili ne može da da i jare i pare. Imam još štošta da vam pričam, ali prekardaših, pa nastavak čitajte u sutrašnjem broju.