Istoričestvo

Dobro, šta ja mislim? Da li je srpska istorija laž! Evo šta mislim. Iako u njoj, fakat, ima poprilično masnih laži, pseudomitologije i pseudoromantičarskih mistifikacija, držim da srpska istorija nije bitno lažnija od istorija drugih naroda. Istorije, naime, ljudskog roda (i naroda) naprosto ne mogu biti “bolje”i istinitje od ljudskog roda i ljudskih naroda, što će reći da su po prirodi stvari, lažljive, sebične, konfuzne, nepouzdane, a bogme često i preteće.

A šta ja smatram –da je li istorija nauka. Smatram da nije. Istorija –što doslovno znači “priča”– po prirodni imena spada u književnost, najčešće lošu, ali ponekad –kao, recimo, u slučaju Fernana Brodela ili našeg Radovana Samardžiča –i vrhunsku. Jer pazite, strogo naučne činjenice, da ne kažem bašistine, su univerzalne; podjednako su na snazi u Nemačkoj, Francuskoj, Avganistanu i Srbiji, što sa istorijskim činjenicama (nešto manje) i “istinama” (mnogo više) uopšte nije slučaj.

Imali smo prošle godine, o stogodišnjici Velikog rata, sjajnu priliku da se u to i uverimo. Ono što je za istoričara Marka bila “sveta istina”, za istoričarara Janka bilo je sušta laž. I pročaja. Da ne dužim – verovatno ste i sami pratili istorigrafske polemike – u međunarodnom istoričestvu je bilo toliko trvenja, nepoklapanja, neslaganja, protivurečnosti i poricanja da sam se u jednom momentu zapitao: kako je uopšte bilo moguće da se tako nepodudarne činjenice podudare i da izbije rat. A eto, rat uspeo da izbije.

Sa judeohrišćanske, opet, tačke gledišta, sve antičke i moderne istorije su čista laži falsifikat, jer judaizam i hrišćanstvo naučavaju da je jedina istinita istorija sveta odavno napisana, da počinje sa Postanjem i da završava sa tačkom na kraju poslednje reči Otkrovenja. Ko zna da čita Bibliku –tako tvrde drevni bogoslovi –tome je sve jasno. E sad, sve dok je –tamo negde do famoznog Prosvetiteljstva –većina Evropljana verovala atoritetu Biblike, istoriji u današnjem smislu te reči, uopšte nije dobro išlo. Istorijski događaji –što će reći epidemije kuge, pometnje, ratovi i proči belaji – ostajali su u kolektivnom pamćenju najduže za trajanja jedne generacije i potom padali u zaborav. Za kraj: Kad god čujem –a čujem često –usplahirene vapaje o opasnosti da “nam”neka mistična sila “izbriše pamćenje”, setim se Platona koji je rekao da “onaj ko se ničega ne seća, ništa nije ni zaboravio”.