Istorija mržnje 1Foto: Stanislav Milojković

Tako piše psiholog istorije (da, da, i to postoji) Manes Šperber u knjizi „Policijsko shvatanje istorije“, koja je pre nekoliko godina objavljena i u Srbiji (Knjižarnica Zorana Stojanovića) i koja se još može naći u knjižarama po bagatelnoj ceni od 350 RSD.

Tako je pisao Šperber, a vama prepuštam da preispitate svoja ubeđenje. Ne bih da prejudiciram – intimne su to stvari – ali stavite li ruku na srce brzo ćete dokonati da većina vaših verskih, nacionalnih, političkih, itd. ubeđenja proističu ako ne baš iz mržnje, a ono iz animoziteta prema nečem ili nekom.

LJudska priroda je zajednička za sve, sledstveno Šperberova definicija važi za ceo svet, ali čini se da ponajviše važi u Srbiji, ne zato što su Srbi po prirodi skloniji omrazama od ostatka sveta, nego zato što je mržnja ugrađena u temelje srpske državnosti.

Prvobitnu državotvornu mržnju prema „Turcima“ (pogrešnom zbirnom imenu za Osmanlije) obaveznu u XIX veku za sve „dobre Srbe“, kad je ponestalo „Turaka“, zamenila je mržnja prema dinastiji Obrenović, koju je, opet, kad su se Karađorđevići (privremeno) vratili na tron, zamenila mržnja prema Karađorđevićima.

Čim su se Obrenovići ponovo vratili na tron, mržnja prema njima je reaktualizovana da bi 1903. kulminirala majskim masakrom, koji se eufemistički naziva – prevrat.

Na vlast su ponovo došli Karađorđevići, ali da ne bi Prvog svetskog rata, ni oni se ne bi nasedeli na tronu niti bi se nanosili glava, jer je Apis – da, da, isti onaj koga Vulin snatri da resahrani u Aleji velikana – uveliko kovao planove da i njima smrsi konce.

Posleratno proširenje države – zbog koga je je izginulo više od polovine srpske muške populacije, a koje je rezultiralo nestankom Srbije sa geopolitičke mape sveta – donelo je i proširenje asortimana mržnje tako da su kralja Aleksandra, umesto prirodnih neprijatelja, Srba, za glavu skratile ustaše i VMRO.

Onda je došao Drugi svetski rat, u kome su u nedostatku krunisanih glava, Srbi ukorenjenu vekovnu mržnju usmerili jedni protiv drugih, mržnju masakrirali u monarhistička i komunistička ubeđenja, pa su se međusobno udarnički ubijali sve dok Srbija nije završila kao Aktiv saveza komunista.

Posle rata mržnju je zamenila plamena ljubav prema „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“ koju sada piskarala iz Kitaj Goroda opisuju kao „prinudnu“, ali je ja – koji pamtim da su i mnoga kitajgorodska piskarala gorela od ljubavi prema Najvećem Sinu – opisujem kao vrlo autentičnu, ali da kažemo – labilnu. Kako to. I na to pitanje je odgovorio Šperber, prilažem ga, a vi ga pročitajte i, ako možete, utuvite.

„Čovek koji uživa određenu ljubav poseduje moć i u stanju je da je uništi; ali čovek izložen mržnji protiv mržnje ne može preduzeti ništa ili gotovo ništa.“ Želim vam prijatan vikend uz pesmu „Mrzim ponedeljke“.