Jelek, Sterija i opanci

Budući da sam i ja u neku ruku u toj branši, uložio sam izvestan napor da proniknem u misterije razdora. Ali moram priznati da nisam do kraja uspeo. Ipak, obrisi pičvajza su manje-više očigledni. Elem, selektori Sterije su odabrali predstave; budući da se radi o festivalu srpske drame, svi autori su, pretpostavljam, Srbi; deo kulturne javnosti se našao pogođen činjenicom da se samo dve predstave izvode na srpskom jeziku. Plus jedna na hrvatskom. To bi se možda dalo razumeti. A ni ona na slovenačkom neće biti baš sasvim nerazumljiva. Sa mađarskim i turskim će ići nešto teže. Mada ni prošle godine nije bilo lako. Bilo je, saglasno kritičarima, isuviše predstava iz Vojvodine. Umesto da se oseti izvestan ponos što se naše drame izvode u okruženju, a i šire; umesto da se javi znatiželja da vidimo kako drugi tumače vizije naših pisaca, digla se kuka i motika u odbranu srpskog jezika na daskama koje život znače.

Obično na pozorju bude desetak predstava. Ali – uprkos zavidnoj dramskoj produkciji – nikada ne biva da se tokom godine proizvede deset vrednih komada naših autora. Naravno, poseže se tu za tradicijom. Ali ni svaka komedija i tragedija iz bliže i dalje prošlosti nije obavezno remek delo. Lično, ni sam nisam baš lud za gledanjem komada na stranim jezicima, ali se zadovoljim negledanjem takvih predstava. Ima tu sveta – kostimografi, scenografi, reditelji – kojima su takve festivalske prilike dragoceno iskustvo. Oni neka gledaju. Mada, kako vidim, neće dugo; izgleda da radi na vaspostavljanju čisto srpske scenografije, kostimografije i svetlosnih štimunga. Otići će to, možda, i korak dalje. Pa će na Steriji biti nedobrodošle sve predstave koje u naslovu ili u tekstu ne obrađuju srpske teme. Nije dobro – i to ne samo za pozorište – kada se psihologija srpske salate i srpskog sira prenosi u svet umetnosti. Ne mislim ja da su srpske teme inferiorne (naprotiv, ima ih onoliko dobrih, a nedovoljno su obrađene), ali kada se duh populizma etablira kao vrhunski kriterijum, onda to po pravilu ide u korist najlošijih ostvarenja i na kraju se pozorište (i pozorje) pretvaraju u seosku priredbu. Da sam na mestu selektora, ja bih otišao nekoliko koraka dalje u eksperimentisanju. Dao bih, na primer, da se deset naših reprezentativnih tekstova prevede na svahili, pa da to naša pozorišta postave na scenu, pa da vidimo kako to egzotično izgleda i još egzotičnije zvuči. Mnogo smo se, brate, provincijalizovali. A neki su se i obezobrazili. Ili su oduvek bili bezobrazni. Jer, ako festivalski belaji i halabuka počnu pre nego što se i jedna predstava odgleda, na kraju će tu više biti loše politike nego dobrog pozorišta.