Pa posle kažu da naše sudstvo nije nezavisno. Pre će biti da je i previše nezavisno. Naš kadiluk se uopšte ne obazire na dalekovide vapaje Jevrosime majke, sudi i po babu i po stričevima, a odabranom društvu uopšte ne sudi. Pun je Beograd likova sa po tridesetak krivičnih prijava koje, jedna po jedna, zastarevaju. I šta? Ništa! Niko ne sme ni da zucne. Čak se ni svemoćni Overlord ne usuđuje da džarne u osinje gnezdo. Držim da to tako, cenjeni publikume, ne bi trebalo da bude. Daleko sam od primisli da bi kadije trebalo staviti pod bilo kakav nadzor, a naročito ne pod politički, ama ja bih – da sam počem popečitelj pravde – doneo ovakvu uredbu: sudije (i sudinice) apsolutno su nezavisni u vršenju dužnosti pod uslovom da sude kako je zapovedila Jevrosima majka, dakle – ni po babu ni po stričevima! Ukoliko – kao popečitelj pravde – primetim da neki kadija namerno odlaže postupke i da se samim tim sprda sa pravom i pravdom i – pritom – verovatno dobro zarađuje, e – u tom slučaju bih izdao naređenje sudskom pristavu da dotičnog gospodina/gospoju odvede do vrata i da ih na vratima iz sve snage šutne nogom u dupe. Pa neka posle idu u fudbalske sudije. Tamo se takve stvari tolerišu. Fudbalsko sudstvo je još nezavisnije od državnog.

Šta se, recimo, dogodilo sa kadijom koji je veštim manevrisanjem isposlovao zastarevanje optužbe za teško krivično delo pedofilije podignute svojevremeno protiv blagočestivog vladike Pahomija? Dobro, rečenog kadiju još donekle i razumem. Pahomije je, nagađam, Sahibijin intimus i duhovnik. Gde da čovek udari na simfoniju crkve i države. Ali opet, nekako mi, da kažem, malo neprijatno. Nekako se osećam kao u Beogradskom pašaluku na prelazu iz XVIII u XIX vek , u vreme, dakle, kad su kadije i tužile i sudije. Što je za rezultat imalo vozdviženije Prvog srpskog ustanka. Na kraju – amaterski pravni savet za požarevačke otporaše. Savijajte, momci, tabak, pa šaljite sitno pismo u Strazbur. U svakom slučaju – nipošto ne plaćajte globu!