Prezident traži ideje i predloge; voljan je da usvoji svaku sugestiju, ali kriza, bato; ponuda nikakva, pa mora da se ograniči na ono najbolje što su srpska majka i „otac nacije“ rodili: na sopstvenu stranku. Pošto vidim da nije rad da prihvata ideje „neistomišljenika“, pade mi na pamet da ga uputim na neke ideje začete u Kini, jednom od četiri stuba naše spoljne politike. Jesu malo postarije, ali su još uvek upotrebljive. To garantujem.
Da ne dužim: politički filozofi u drevnoj Kini imali su pomalo apartno shvatanje društvenih odnosa i – s tim u vezi – prosperiteta ili stagnacije nacije. Polazili su od jednostavne premise da nered u društvu ne stvaraju huligani, kriminalci i lopovi, nego da pometnja nastaje, a huligani, lopuže i kriminalci podižu glave onda kada vladajuća klasa napusti „Tao“. Iako se nisu udubljivali u misterije Tao te kinga i drugih spisa i naši su preci ukačili tu povezanost i saželi je u izreci: „Riba smrdi od glave.“
Vaistinu, sasvim je blizu pameti – a to uverenje dele i zapadnjačke doktrine – da stanje duha i poslova u jednoj zemlji stoji u direktnoj vezi sa ljudskim kvalitetima vladajuće elite. Ta veza nije uvek vidljiva, ali društveni život se ne odvija isključivo unutar granica izgovorenog, odštampanog ili prenesenog televizijom. Mnogo toga se zbiva u sivoj (ili čak mračnoj) zoni prećutkivanja i podrazumevanja. Hoću da kažem: ako su ministri prosti, lažljivi i nasilni, ne znam na kakvoj osnovi prezident temelji nadu da će lepim rečima ubediti građanstvo da postupa drugačije. Ako su pri tom još i skloni da zavlače ručice u zajedničku kesu, pri tom propisima sprečavajući zaštitna tela da se bave njihovim brljotinama, zašto se koji Crven ban i javnost i prezident čude što su u Srbiji najunosnije grane privrede – lopovluk i muljavine.
Naravno, vremena su drugačija, prezident nije u stanju da organizuje kurseve meditacije i proučavanja drevnih spisa, ali se u cilju poboljšanja srpskog Tao-a može poslužiti otpuštanjima, sudovima, a kada zatreba i pendrekom. Što da ne? Nevolja je što naši popečitelji i načalnici ne vole duhovnost čak ni u tako eksplicitnom, vremenu prilagođenom obliku. Svaki pokušaj taoizacije srbijanske politike imao bi za rezultat gnev političke klase. Iz gneva bi izrastali otpor i opstrukcije, pa bi se na kraju krajeva naš prezident morao vratiti među prosvetne radnike. Što mu, pretpostavljam, ne pada na pamet.
Ja, doduše, nemam nikakvih ideja, ali mi se javlja da bi se u (nemogućem) slučaju da se unutar srbijanske političke elite zavede strog režim poštovanja prava, ličnog poštenja i samozatajnosti, u Srbiji kao celini mnogo toga promenilo na bolje. Ovako, puštajući političarima da vršljaju kako znaju i umeju, a od sirotinje raje očekivati da postupa suprotno, ne samo da je apsurdno i subverzivno, već i licemerno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
