Šta je loše u tome što drevni oci naše državnosti behu naumili da u Srbima ožive duh junaštva, koji im je, je li, ionako urođen.

Evo šta! Arijevski junački mitovi su nastali u vreme i u okolnostima – neki ih zovu i Zlatno Doba – u kojima nije bilo para, politike, trgovine, muljavine, otimačine, da ne dužim – nikakve korupcije, osim one urođene, praroditeljske i u kome su zakoni bili upisani u ljudskim srcima, a ne na papiru. E sad, kad su ti mitovi veštački – po „naređenju odozgo“ – upumpani u duše ljudi ogrezlih tokom vremena u svakovrsnu korupciju, kada je (odlično) staro vino nasuto u (loše) nove mehove, bilo je neizbežno da propadnu i mehovi i vino.

Nismo mi, Srbi, bili jedini u tom ćoravom poslu, iako smo, po običaju, bili pioniri i lideri – i to ne u regionu, nego u Evropi. Istog posla su se – doduše sa posledicama mnogo pogubnijim po svetsku istoriju i život – vaktile latili i Italijani i Nemci ( sitnu ribu pljuckavicu da ne pominjem), ali su u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja, posle žestokih degeneka, dokonali da to tako ne ide, pa su svoje državne politike i ideologije prilagodili „više nego“ skromnim mogućnostima doba koje su naši arijevski preci još birvaktile predvideli i nazvali ga – mračnim.

Izgleda da je u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja i Aco Srbin dokonao da to tako više ne ide, pa se presaldumio – iliti modernim jezikom upgrade-ovao software – ali viđi vraga: hardware mu je vrlo brzo počeo odbacivati software na isti način na koji je srpska guzica svojevremeno odbacila organizam Milke Planinc. Zbog srpskog inata.

Našao se Aco Srbin – kao i neki pre njega – pred nerešivim problemom: kako se okanuti siledžijske (ne junačke, nota bene) psihologije i pseudomitologije, dići ruke od besmislenih ratova, stati na put korupciji i uljuditi Srbiju, a sve to uraditi nesrpski, bez primene prekomerne sile, mirnim putem, bez silejdžijstva, pseudomitologije i korupcije. Jer, pazite, ako bi Aco Srbin (ili bilo ko drugi) krenuo da svoju viziju o snažnoj, prosperitetnoj (i bla, bla, bla) Srbiji ostvari onako kako Bog zapoveda, to jest mirnim putem, odmah bi u narodnim (a verovatno i svojim) očima ispao izdajnik, slabić, ženski polni organ, a nije isključeno – štaviše je verovatno – da bi se u tom slučaju pojavio neki treći Gavrilo Princip koji bi metkom, na način junački, rešio stvar, kao što je drugi Princip, Zvezdan Jovanović onomad rešio stvar sa Đinđićem. Pa vi sad vidite zašto su kožne gaće otišle u ropotarnicu istorije i zašto će vam brzo zatrebati gaće od kevlara.