Ko te, Užice, ne bi voleo

Bazam užičkim ulicama i ne mogu a da se ne zapitam: kako li je, bože, u Bujanovcu ili u Beloj Palanci? Od svih poznanika koje sam sreo, zaposleno je dvoje ili troje. Svi mračni. Svi depresivni. I to s razlogom. Nije veltšmerc u pitanju. Belaj je sasvim realan. Propast je, verujte mi na reč, opipljiva. Ne može se sakriti. Šta ono rekoše: ljubav i siromaštvo se vide iz aviona.

Hadžija što se tiče, mogu mirno da spavaju i da se smenjuju na vlasti. Sociolozi i analitičari su se olako poveli za knjiškim definicijama. Nikakvih socijalnih pobuna i revolucija neće biti. Niko i ne pomišlja na kairski scenario. Sve su izgleda opcije potrošene. Nema čak ni onog legendarnog užičkog crnog humora. Nestala nekuda i ozlojeđenost na političare. Red i mir na zavidnom nivou. Ko te, takvo, Užice ne bi voleo? O Bujanovcu i Beloj Palanci bolje i da ne govorim. Tek te varoši treba voleti.

Idu li hadžije po zemlji Srbiji? Sudeći po TV dnevnicima izgleda da idu. Malo malo pa otvore neku fabričicu, što je za svaku pohvalu, mada su to obično pogoni sa dvestotinak zaposlenih i simboiličnim platicama. Posle otvaranja hala, hadžije, pretpostavljam, svrate u neku birtiju, ama čisto sumnjam da prošetaju ulicama. Osim, da ne grešim dušu, uoči kakvih izbora. Tada se rukuju, štipkaju dečicu za obraze i, uopšte, izgledaju kao neki fini svet.

Zapitaju li se ikada, zapitah se ja u Užicu, ima li smisla ovo što radimo? Neće biti da su ta gospoda do te mere otuđena pa da smatraju da je ono što vide na TV dnevnicima stvarnije od onoga što vide kroz prozore. Da li je moguće da se nikada ne upitaju: „Čekaj, more, koga mi ovo zajebavamo?“ Budući da su hadžije listom patriote, da li im pada teško žalosno stanje partije? Trgnu li se katkad iz hiperaktivne letargije. Ili – što je sasvim u trendu – misle da nikakve istorije i nikakvog pamćenja nema ispred nas i da niko neće zapisati dokle su doveli otadžbinu. Sve je hvaleći i kujući je u zvezde.