Kolektivna imaginacija

Hajde ipak da se ponovim? Kakvi fudbali, takvi fudbalski savezi, a takva i UEFA. Ta igra je možebiti imala nešto malo smisla dok su dokoni engleski lordovi o svom ruvu i kruvu ganjali krpenjaču po pustopoljinama, imala je malo smisla i šarma i u vreme Montevidea, ali već su u Montevideu počele muljavine, a s vremenom se „fuzbal“ izmetnulo u čisti kriminal. Kako klasični, tako i politički. No, dobro. Da se vratimo na stvar. Kako ja komentarišem „nepravednu i ničim izazvanu“ presudu? Eh, kako? Iako u uefinim komisijama ne sede neki naročiti pravdoljubi, čini mi se da odluka ima bar onoliko smisla koliko ga imaju i korumpirani i politizovani fudbali. Albanija je kažnjena knjiženjem 3:0 za nas, zato što je odbila da nastavi tekmu, a mi, mi smo kažnjeni oduzimanjem tri boda – ne zbog nepravde i Srbomržnje – nego zbog toga što su na teren nagrnuli navijači i počeli da mlate gostujuće fudbaldžije. To – opštepoznato je – UEFA ne toleriše, a zašto je tolerisala naša policija, to je već filozofsko pitanje. Odmah su se, međutim, začuli glasovi pravednika vapijućih u pustinji. Ali oni su lansirali dron! Oni su provocirali! To je moralo biti uzeto u obzir! UEFA to nije uzela u obzir zato što (opravdano) smatra da je vazdušni saobraćaj na nebu iznad Srbije – bilo legalni, bilo ilegalni – unutrašnja stvar srpske kontrole letenja i srpskog Ratnog vazduhoplovstva.

Sasvim predvidivo, srpski mediji i srpski medijski ljudi momentalno su upali u težak amok. Oglasila se i intelektualna elita. Najbolje mi se svidela izjava čuvenog kultutno-sportskog radenika, Galimatije Bećkovića. Ovo što nam se dešava – zavapio je Galimatija – prevazilazi našu imaginaciju. Pa dobro, ako Galimatija tako kaže, tu se nema šta dodati, on bar poznaje našu kolektivnu imaginaciju kao sopstveni džep, mada se usuđujem reći da bi individualna imaginacija mogla smisliti mnogo gori scenario. Mogao je – daleko bilo – neko u onom metežu izgubiti glavu, ali je, srećom, sve prošlo bez žrtava u ljudstvu i materijalu, mada to, izgleda, nekima nije pravo.

Sada sledi anegdota o tome šta je pravi sportski duh. Davnih dana Dejan Mijač režirao u Budvi neki antički komad, a u komadu ulogu imao i moj dobri, blaženopočivši drug Josif Tatić – Tale. Uloga mu beše, da kažemo, sporedna, pa je Tale imao dosta vremena da sedi i pijucka viski u onom blagoslovenom ćumezu pod zidinama. Sedi tako Tale i pijucka, kad u neko doba eto ti ga Mijač, viče sa visina: Tale, ajde, ide scena dvoboja. A Tale će odozdo: Predajem bez borbe! Naučite se, tutumraci, od Taleta kako se gospodski gubi.