Tokom prazničnih dana slučajno sam na internetu pronašao jedan intervju sa Polom Virilioom. U tom razgovoru Virilio govori o suštinskoj promeni u percepciji demokratije koja se, ponajviše zahvaljujući širenju optoelektronskih medija, dogodila u poslednjih dvadeset godina. Do skora, kaže Virilio, zapadna demokratija bila je „demokratija mišljenja“. No, budući da mišljenje nije poželjno u medijima koji po svojoj prirodi teže spektaklu – dosadno, brate – politika se postepeno prilagođavala zahtevima vremena i tako se, mic po mic, došlo do „demokratije emocija“. Što će reći: ključne odluke u svetu više se ne donose na osnovu promišljanja, nego se za ovu ili onu stvar ljudi odlučuju sledeći osećanja. To na prvi pogled zvuči sasvim humano; problem je što se osećanjima može manipulisati. Ne kaže se uzalud da je ljubav slepa. To ljubavno-političko slepilo uzrok je mnogih nevolja i stranputica. Tim pre što su emocije neuporedivo „čvršče“ od mišljenja. A osim toga i atraktivnije. Tu degeneraciju politike, Pol Virilio naziva: komunizam afekata.

I tu je sasvim u pravu. Kad god se u politiku umešaju emocije, tu imamo neku vrstu totalitarizma, uprkos tome što privid i ljuštura demokratije ostaju netaknuti. Budući da mi Srbi imamo veliko iskustvo sa komunizmom, razumljivo je što je „komunizam afekata“, kao svetski trend, ovde pustio veoma jake korene. Da sve bude paradoksalnije – uglavnom među ljutim protivnicima svetskih trendova i globalizacije. Zbog naših specifičnosti, stvar sa „komunizmom afekata“ ili – da balkanizujemo stvar – „terorom impulsa guzice“, poprima basnoslovne razmere. Naša politička scena, na kojoj su oni vispreniji već dobro ispekli zanat medijskog poigravanja osećanjima, neuporedivo više podseća na takmičenje srednjoškolskih spomenara nego na utakmicu ideologija i doktrina. Pokojni Slobodan Milošević verovatno nije bio ni čuo za Pola Viriloa, ali je sigurno bio jedan od njegovih najboljih učenika. Čovek je, uostalom, bio zakleti komunista; intuitivno je prigrlio „komunizam afekata“. To je bila tajna njegovog uspeha. Da bi mase pokorno sledile njegove zaumne afekte, on je masi dozvolio nesmetano iživljavanje pojedinačnih afekata i frustracija. To je razlog zbog kojeg na političkoj i kulturnoj sceni Srbije i dan-danas imamo neverovatan procenat, do skora nezamislivih kreatura i karikatura koje svoj uspon ne duguju sposobnostima, pa čak ni lukavstvu, već isključivo veštini plivanja u matici politizovanih emocija. Koristeći prednosti iskustva sa pravim komunizmom, Srbija je danas vodeća sila „komunizma afekata“. Ona je valjda jedina zemlja u kojoj bilo ko može postati „značajna“ ličnost, a da u životu nikada ništa nije uradio. I dalje: samo u Srbiji seoski bakali i torbari, zahvaljući blizini centara emotivne moći, uspevaju da postanu milijarderi. Koliko vidim iz Virilioovog intervjua, elite na Zapadu uviđaju pogubnost političke osećajnosti koja je – tvrdi Virilio – dovela Buša na vlast i izazvala rat u Iraku. A kod nas? Kod nas će Janko i dalje glasati za Marka, ne zato što Marko zna posao, nego zato što Janko mrzi Petra.