Kontragenocid

Davno smo apsolvirali da je terminološka zbrka uzrok svih potonjih zbrka, a da tu zbrku – kad se sa terminologije pređe na dela – dodatno povećavaju i komplikuju ambiciozni dilberi koji u želji da se dokopaju svetske slave klepaju neologizme gordog zvučanja, ali nejasnog značenja.

Jedna od takvih sklepotina je reč – genocid (ime i br. lk. autora sklepotine poznati redakciji). Na prvo slušanje svakom je (maglovito) jasno šta bi genocid trebalo da znači, ali već na drugo slušanje dokonavamo da raširenost i neupitnost upotrebe tog pojma, em ne sprečava genocide, em izaziva morbidne rasprave tipa koliko procenata neke populacije treba pobiti da bi se zaradila titula „genocidlije“ (LJ. Živkov).

Da li najmanje 75%, da li pak famoznih 50% +1, dal je dovoljno neku populaciju samo desetkovati, da bi to bilo proglašeno genocidom. Ima tu još jedna gurava stvar. Termin genocid relativizuje zločine. Svaki zločin ispod genocida nekako pada u zasenak i postaje maltene društveno prihvatljiv.

Sad natrag, na marginu. Onaj postavljač neprijatnih, pa i antisrpskih pitanja, Sebastijan, u jednom je momentu upitao našu primarnu ministarku, a da šta ona smatra, da li je srebrenički pokolj genocid ili nije. „Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid“, kao iz puške je odgovorila, Brnabićeva Ana, a SNS-u je momentalno (većinski) pao kamen sa srca. To, Anči, majstorice, neka si mu skresala u brk, neka Evropa čuje da mi nismo počinili genocid nego samo „strašni masakr“ fenomen jedva vredan pomena.

Nekako u isto vreme – dan pre, dan posle – iz jutarnjeg se programa srpskoj deci toplim rečima obratio autor „strašnog masakra“, haški sužanj, Mladić, a mi ovde Brnabićevu stavljamo ad acta – odakle je nije trebalo ni vaditi – i prelazimo na pitanje: zašto nas, Srblje, uprkos tome što smo počinili samo strašni masakr, u okolnom svetu smatraju genocidlijama.

Evo zašto. Zato što su – kada je stvari trebalo raščistiti – i kada se to lako moglo učiniti – Referendumski Lopov i njegovi „demokratski“ saslužitelji/kolaboranti – prvi usran od hroničnog, drugi od akutnog straha – umesto da odvoje žito od kukolja, a „strašni masakr“ od naroda, utemeljili kult ratnih zločinaca, srpskih junaka, a odgovornost za „strašni masakr“ razvodnili utapanjem „u cijelinu“, na radost i korist zločinaca, a na sveopštu propast naroda, omađijanog zamenicama „mi“ i „naše“, koji se čudom ne može načuditi kako to da smo „mi“, koji smo milionski izginuli u Prvom svetskom ratu, posle samo sto godina smeštenu u magareću klupu na panađuru u Notr Damu, koja je pravi presto u poređenju sa mestom na kome ćemo sa ovakvim glavama i ovakvim primarnim ministarkama skorih dana biti smešteni.