Kosovska saga 3

… održavajući efektivnu kontrolu nad oslobođenom teritorijom (što je suština i smisao države) najviše stotinak metara oko mreže kasarni i žandarmerijskih stanica, nijednog trenutka (sa izuzetkom komunističkog perioda) dakle od dvanaeste godine sve do otcepljenja „lažne države“ i ne pokušavajući da Albance, Turke, etc integrišu u državni sistem, kako su to mudro činila naša braća Rusi, pa zato sad drže šestinu sveta, za razliku od Srbije, od koje se, doduše i bar za sada, više ne odvaljuju komadi teritorije, ali koje ostaju zaparložene i bezljudne pustare.

Vojnopolicajna diktatura na „svetom“ Kosovu pravdala se „nedostatkom demokratskih tradicija“ kosovskog stanovništva, i to u vreme kada je u bajagi demokratski „zreloj Srbiji“ na izborima još uvek ginulo u proseku sedamdesetak ljudi, dok su Apisovi oficiri u centru prestonog Beograda, pred hotelom Kasina, sabljama (istini za volju, pljoštimice) umlaćivali poslanika koji je u skupštini nešto lanuo protiv svemoćnog pukovnika.

Bog nas je, međutim, ponovo blagonaklono pogledao i usrećio onim čime je unesrećio mnoge druge zemlje – komunizmom. Vlasti se domogao drug Valter, koji je zanate pekao u multinacionalnoj Austrougarskoj i u moskovskom hotelu Luks, gde se, bez obzira na promenu društvenog uređenja, predavala nauka Petra Velikog i koji je dobro znao da se bajonetima svašta može uraditi, ali da se na njima ne može dugo, a naročito ne udobno sedeti, pa je uspostavio srdačne i prijateljske veze sa jurodivim đilkošom iz Đirokastra Enverom Hodžom (i ne tako brojnim) kosovskim komunistima, Kosovu dao autonomiju, škole i štampu na albanskom i stvar je – naravno u granicama skromnih balkanskih mogućnosti – zaguzeljala prilično idilično tako da sada samo možemo nagađati (a nećemo se u to upuštati) kako bi se ne kraju stvar završila, da četrdeset osme ne puče tikva i da drug Valter ne moraše da reče istoričesko njet. Bezbeli slično. Ali sigurno bolje nego što je završila.

Sad natrag na Kosovski mit i zavet, čistu, ali politički ekstremno (zlo)upotrebljivu izmišljotinu, u stvari lažnu religiju, zlosrećnog Pantelije Srećkovića, potpomognutog onovremenim trećerazrednim pesnicima i generacijama nastavljača njihovih likova i delova. Kako to lepo napisa protestantski teolog Paul Tilih (Krle, skreni „tamo gde treba“ pažnju na tog autora) lažna religija u početku, baš kao i prava, ljudima spočetka daje natprirodnu snagu, sposobnost za mučeništvo i nadljudske podvige, ali – upravo zato što je lažna – nužno završava u teškom pičvajzu i rasulu. Ekstreman primer je nacizam. Mi, opet srećom, nemadosmo nemačku disciplinu i organizacione sposobnosti, pa ne napravismo prevelika sranja, ali nemadosmo ni snage (a još manje pameti) da se kurtališemo pseudomitologije i da ponovo kročimo u stvarni svet, kakav god bio. Nastavak sledi sutra, a ti, Krle, vataj beleške i ne ošljari.