Dobro de, nije da su tokom istorije bili s raskida da ponekog protivnika (stvarnog ili izmišljenog) skrate za glavu, ali oni pravi avtokratori (nema više takvih) svoje su jake države (sve su još na broju) pravili tako što su udarali na silnike i mejnstrimdžije, bogznakakve zaštitnike „tradicije“, „čistote“ i svetinja, najveće neprijatelje puteva Proviđenja, kao što je to vaktile uradio ovde često pominjani Petar Veliki, koji nije nasrtao na mužike ni burlake, nego je bojarima iz najstarijih (i najbogatijih) porodica lično ošišao brade, pokidao im kaftane i obukao ih u jevropska odela; sveštenstvo i monaštvo doduše nije brijao, ali je na čelo Sinoda postavio general prokuratora koji je strogo vodio računa da se Caru daje carevo, a bogu Božje. (A „navijao“ je više na cara) Patrijarh znie nešto da kaže. Prokurator kaže njet. I bude njet.

Na taj način – gvozdenom rukom, Petar Veliki je Rusiju sprečio da postane Severna Srbija, za šta je, inače, pre njegovog vakta bila mnogo talentovanija od Južne sestre. Pri tom nije koristo nikakve motivacione mitove. Rusija ni dan-danas nema nikakvu „svetu zemlju“, i verovatno zato gospodari šestinom teritorije planete. Suzu nije pustila Rusija kad je pred Napoleonovom najezdom sopstvenom rukom zapalila Moskvu, pa je posle u rekordnom roku napravila i starijom i lepšom. U Kremlju je i dan-danas na snazi sveto Petrovo pravilo – ako kaniš pobeđivati, moraš naučiti da gubiš.

A šta je, istina u nešto docnija vremena, radila wanna be Južna Rusija, Servija. Nakon što se navrat nanos – zahvaljujući mnogo više osmanlijskoj slabosti, a ne sopstvenoj snazi (a posebno ne slozi) oslobodila, dosetila se da ni posle trista i kusur godina nije u stanju da preboli gubitak Kosovske bitke koja je (retki, ali verodostojni izvori tvrde) u najgorem slučaju završila nerešeno, a postoje ozbiljne indicije da je srpska strana pobedila, jer su Osmanlije momentalno podvile repove i decenijama se nisu vraćale, tako da srpsko carstvo „još dugo nije propadnulo“, kako je to tvrdio autoritet tipa Tešana Podrugoviča.

Potom je pala odluka da se, u znak osvete za kosovski bol, restaurira Dušanovo carstvo, ali nikome ko je imao malo soli u glavi, ali je želeo da je se nanese, nije smeo ni da zucne na pamet da je Dušanova Srbija bila prvorazredna država (u to vreme drugih nije ni bilo) a da površno oslobođena ondašnja Srbijica u stvari nije ikakva država, nego (vrlo površno) hrišćanska orijentalna satrapija. Govorio je o tome nešto onaj svetogorski monah koji je zbog toga, po svemu sudeći završio pod sačem sa kleftikom.

Bog je nekako uredio tako da mi Srbi imamo mnogo više sreće nego pameti, ali je isto tako – iz njemu znanih razloga – udesio da nam se svaka sreća izvrgne u propast, a da iz nesreće nikada ne izvučemo nikakvu poruku. Ama prekardaših. Nastavak Kosovske sage u sutrašnjem broju.