Kakva promena! Sa dana Radoša Ljušića pravo u Rovinj, na dane Mirka Kovača. Ne treba, pretpostavljam, ni pominjati da su Mirkovi dani mnogo vedriji od Radoševih. A i uopšte, septembar na moru je mnogo prijatniji nego na kontinentu. Pa kad je već tako, red je da pohvalim i srpsko popečiteljstvo kulture što je našlo za shodno da, zajedno sa kulturnim popečiteljstvima Crne Gore, Hrvatske i Bosne, potpomogne ovu manifestaciju. To je, fakat, veliki korak napred jer je blaženopočivši Kovač u zvaničnoj beogradskoj čaršiji dugo vremena bio persona non grata, maltene izdajnik. Razlog? Otišao kad nam je bilo najteže. I to gde? Kod dindušmana, u Hrvatsku! I još, sakloni Bože, progovorio hrvatski.
Još za Mirkovog života, čim su se strasti malo smirile – a uprkos njegovom izričitom (i razložnom) stavu da je on pisac svih onih koji razumeju jezik kojim piše i koji ga čitaju – beše počela otimačina za njega i njegovo delo. Jezikoslovci serbski su objašnjavali da Kovač, ako je svojevremeno i bio srpski pisac, to više nije niti može biti, jer je propisao na hrvatskom. Hrvatima, opet, nije bio dovoljno „domaći“ zato što je predugo boravio u Beogradu, što je za rezultat imalo da mu povremeno promakne poneka srpska reč. Na sreću i uprkos svemu, Kovačevo impresivno delo nijednog trenutka nije palo u zasenak. Čitali su ga i u Srbiji i u Bosni i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori, a bogme i šire, jer su knjige Mirka Kovača prevođene na mnoge jezike.
Mirko Kovač je bio – i po skupu cenu ostao – poslednji jugoslovenski pisac. Ovo „jugoslovenski“ nipošto ne treba shvatiti u političkom, a još manje u jugonostalgičnom smislu. Teško je današnjim generacijama (pa i mojoj) da shvate da je postojalo vreme u kome se nacionalne različitosti unutar istog jezika nisu doživljavale kao povod za mržnju i svađu, nego kao prednost. Zbog svega toga je jugoslovenskoj kulturi mnogo bolje išlo nego jugoslovenskoj političkoj ideji i moglo bi se – istina pomalo nategnuto – reći da je jugoslovenska kultura nadživela jugoslovensku državu.
Da li je ovo poziv za ponovno ujedinjenje Južnih Slovena? Ma kakvi. Idi, more, beži! Nismo mi (jebo ti nas) za to. Pokušali smo, pa smo videli kako smo prošli. Neka nas, neka čamimo u (bajagi) nezavisnim državicama načisto potonulim u provincijalizam, ksenofobiju i čamotinju. Ali ovo jeste poziv za ponovnu jugoslavizaciju Mirka Kovača, čije je delo od samih početaka (iako se često bavilo lokalnim) nadilazilo svaku parohijalnost i svaki provincijalizam. Hoću da kažem da Mirka Kovača treba vratiti onima kojima i pripada – svima, dakle, onima koji ga čitaju i koju u njegovim pričama i romanima pronalaze izgubljeni smisao. Ne bi bilo dobro da Kovač podeli sudbinu vladike Rada koji je više vek i po posle smrti uključen u politički život. I to na obema stranama, ako razumete šta hoću da kažem. Čitajte, Đuturumi, Mirka Kovača. Budite kovači svoje sudbine. Inače će vam je skrojiti onaj Đura. A možda i neki gori majstor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
