Kovač

Saglasno čaršiji, Kovač je, tamo negde, početkom devedesetih, izdao „našu stvar“, odselio se u Rovinj i – gle užasa! – počeo da piše na stranom, hrvatskom jeziku. Pročitao sam verovatno sve Kovačeve knjige – neke i po više puta – a sad da me neko pita da li je Kovač, dok je živeo u Beogradu, pisao na ekavskom, ne bih umeo da mu kažem. Nisam obraćao pažnju. Kao što je nisam obraćao ni kada je propisao ijekavski. Imao sam preča posla. Trebalo je Kovača čitati.

Siguran sam – a imam i neka saznanja o tome – da Kovač ni u Hrvatskoj nije bio nešto naročito rado viđen, jer i Hrvatska ima svoju beogradsku patriotsku čaršiju kojoj je žestoko smetalo Kovačevo srpsko poreklo. Tako je to na Zapadnom Balkanu! Ko god se uzdigne makar pedalj iznad vladajuće ispotprosečnosti, momentalno izaziva netrpeljivost, pa i mržnju ove ili one ex-yu čaršije. Da se podsetimo. Kovač je napustio Beograd kada ga je na nekom skupu Saveza reformskih snaga neki šešeljevac, a možda i Šešelj lično – ne sećam se – pogodio fotoaparatom u glavu, da bi „došao svesti“, kako je to prokomentarisao potonji sheveningenski sužanj. Tako je Srbija izgubila Kovača, a dobila Šešelja i sve što sa Šešeljem ide u paketu i – kako vidimo – još uvek uživa u blagodatima tog dobitka.

Šešeljizacija (čitaj vandalizacija) Srbija nastavila se glatkom Šešeljevom izbornom pobedom nad Kovačevim prijateljem, Borislavom Pekićem, u takozvanoj radničkoj Rakovici. Danilo Kiš – još jedan Kovačev prijatelj – na sreću u velikoj nesreći nije doživeo raspad Jugoslavije i raspad svih sistema vrednosti u Srbiji.

Sada je sa životne i umetničke scene otišao i Mirko Kovač, uz gorepomenute Pekića i Kiša, jedan od autora koji su srpsku, štokavsku uopšte, prozu žestoko prodrmali i probudili iz učmalosti, kilavog istoricizma i nepodnošljive dosade i ispraznosti. Džaba su krečili, rekao bi neki cinik, jer su učmalost, kilavi istoricizam, nepodnošljiva dosada i ispraznost uzvratile udarac. Kovač nije bio samo sjajan prozaik, nego i isti takav esejista. Njegova „Evropska trulež“ – zajedno sa Kišovim „Časom anatomije“ – presudno su uticale na potonje generacije srpskih pisaca. Ni tu se Kovač nije zaustavio. Osim romana, pripovedaka i eseja, napisao je i nekoliko scenarija za antologijske filmove, među kojima je svakako najpoznatiji „Okupacija u dvadeset i šest slika“. Neka mu je laka (srpskohrvatska) zemlja.