Došlo leto, cenjeni publikume, što će reći – vreme za priče o dvoglavim ovcama, proplakalim ikonama, drekavcima i kulturi. Sve druge, ozbiljnije stvari ostavljaju se za jesen, sezona je godišnjih odmora, državnici se pritaje, a za klete novinčine nema odmora – moraju da izlaze dok traje obnova.
Nikada mi ta hiperaktivnost nije bila jasna. Znam da će ovo zvučati medijski svetogrdno, ali mislim da bi za sve – i za novindžiluk i za cenjeni publikum – bilo bolje da se u julu i avgustu napravi kolektivna pauza. Ili da, recimo, preko leta izlazi samo jedna žutara, pa sledeće godine druga, pa one tamo treća, a da mi ostali danemo dušom. A kako popuniti rupu u finansijama. Eh, kako. Državnim subvencijama. Eto kako!
U “najstarijem dnevnom listu na Balkanu” pročitah zanimljiv tekst Srđana Dragojevića na temu večitog umetničkog nezadovoljstva. Odmah da kažem – tekst je vrlo dobar, a naročito mu je vrlo dobar naslov – “Našoj kulturi je potreban prosvećeni apsolutizam”. A, znate čoveka. Čim čujem sintagmu “prosvećeni apsolutizam” ja naprosto živnem. Da ne dužim: sa zadovoljstvom sam pročitao Srđanov tekst, sa većinom napisanog sam saglasan. Ali imam i određenih primedbi. Kaže Dragojević da bismo – ako hoćemo da popravimo stvar – morali u raznorazne komisije umesto aparatčika postavljati autore od integriteta. Pomenuo je u vezi književnih komisija (između još nekolicine) i moju malenkost, na čemu sam mu zahvalan, ali se unapred zahvaljujem na časti koja mi zasigurno nikada neće ni biti ukazana. Kao ni ostalim pomenutim. Ne zato što je bilo ko sa tog spisak nekompetentan, nego zato što bi svi pomenuti – hteli, ne hteli – došli u sukob interesa.
Da li ja hoću da kažem da bismo svi mi, u Dragojevićevom tekstu pomenuti autori, sudili i po babu i po stričevima? Ne, ne pada mi na pamet. Ali razmotrimo malo stvar. Odabere, recimo, moja komisijska malenkost neki “ književni projekat” i to bude obznanjeno srpskom narodu i senatu. Eto ti koliko sutra urnebesa. Protežirao je prijatelja. Zapostavio je nemile mu poetike. I pročaja. Bilo koga da izaberem – ista priča. Jer ja prijateljujem sa manje-više svim učesnicima eventualnog konkursa. Koga god da izaberem – isti belaj. Zato mislim da bi komisijske poslove trebalo prepustiti državnim činovnicima, ali kompetentnim. Onima koji znaju šta je šta. Ima more i takvih, samo se drže daleko od nadležnih čmarova. Ali slažem se sa Dragojevićem da je ubedljivo najgore rešenje predati komisije u šake prononisranih mediokriteta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
