Odbrana Kosova je početkom davnih osamdesetih tako i počela – ali na drugom mestu, na Tribini Udruženja književnika Srbije, a posle tribine, na krkanlucima u Klubu književnika. Kao što vidimo, Kosovo se uvek branilo podaleko od Kosova koje su kosovobranitelji – i onda, kao i sada – zaobilazili u širokom luku. Donekle ih razumem. Kosovo nikada – ni vaktile, a ni sada – nije bilo prijatno mesto za duži boravak. Ne samo zbog međunacionalnih napetosti nego prvenstveno zbog nepojamnog siromaštva i sveopšte opustošenosti.

To siromaštvo i ta opustošenost bili su glavni razlozi zbog kojeg su kosovski Srbi, bar oni koji su bili u prilici, masovno napuštali našu južnu pokrajinu i svijali gnezda u Srbiji bez pokrajina. Kosovski pak Albanci nisu sledili njihov primer. Uprkos plamtećoj ljubavi prema zemlji-matici, nisu se masovno selili u Albaniju. Naprotiv! Činili su sve što je bilo u njihovoj moći da iz Albanije uvezu što više sunarodnika. I tako su, mic po mic, u jednom momentu postali većina od blizu devedeset posto. Dobro, tačno je da Hodžina Albanija isto tako nije bila prijatno mesto za život, ali Hodža je – uprkos socijalizmu i marksizmu-lenjinizmu – vodio mnogo probitačniju kosovsku politiku nego što su to činile beogradske, takođe socijalističke i marksističko-lenjinističke vlasti. Pa dobro, zašto je albanski marksizam-lenjinizam bio uspešniji od srpskog? Eh, zašto? Duga je to priča! Možda zato što nije bio samoupravni.

Šta je recimo radio lider protesta protiv lažnih izbora u vreme kada je trebalo braniti Kosovo i kada se možda još moglo odbraniti? Eh, šta? Sedeo je, ka i vazda, u Beogradu i pisao studiju „Samoupravljanje u ustanovama kulture“. Šta je, konačno, radila većina protestanata iz Sava centra. Pojma nemam. Pretpostavljam da su gledali svoja posla i da su Kosovo zaobilazili u širokom luku. Tako se to u Srbiji tradicionalno radi. Problemi tradicionalno počinju da se rešavaju kada postanu apsolutno nerešivi. A onda se – u trenutku kada je đavo već odneo stvar – mudo jurišanja na vetrenjače iz udobnosti Sava centra proda sluđenoj javnosti kao bubreg patriotizma i borbe protiv „lažnih izbora“.

I evo nas sada na terenu takozvane dubinske psihologije, iliti srpski rečeno – zaumnosti. Zašto bi, počem, kosovski izbori bili lažni? Oni, fakat, za tačke gledišta zvaničnog Beograda, jesu nelegalni i nelegitimni, ali lažni nipošto neće biti, jer će imati efekta u stvarnosti. Što se za protest u Sava centru uopšte ne može reći.