Prođe i takozvano novogodišnje slavlje i to sa prihvatljivim gubicima u ljudstvu i materijalu, u subotu je, sa malim zakašnjenjem, napadao i sneg, naši političari se – naravno, u granicama svojih skromnih mogućnosti – usamozatajili, što je, bezbeli, značajno doprinelo dobroj atmosferi… Šta da vam pričam – zimska idila.
Sve ovo, međutim, ne znači da nije bilo istorijskih događaja. Srbija je ovih dana svečano ali radno – kako ljudima posebnog kova i priliči – proslavila jedan značajan jubilej – pola veka Ivice Dačića. Slavljenik je u svečarskoj izjavi za novinčine serbske najavio još pedeset godina života i rada. Mislim da bi spoljnog popečitelja u toj stvari trebalo, ako ne baš bezrezervno podržati, a ono shvatiti krajnje ozbiljno, a tako mislim jer sam letimičnim pregledom foto-arhive ustanovio da Dačić 2016. izgleda mnogo mlađe nego na slikama iz 1996. Nije da je pre dvadeset godina izgledao baš staro, ali je delovao nekako starmali, sa frizurom a la Mao Ce Tung, kakvu je – kopirajući Ivicu – imao i blaženopočivši Slobodan Milošević. Zli jezici bi mogli rekli da je dobro sve dok se povodom Dačićevog rođendana ne bude upriličavao slet na stadionu JNA, ali mi se na zle jezike nećemo osvrtati, čestitaćemo spoljnom popečitelju rođendan i krenuti dalje.
Nije nepoznato da su turbopatriotizam i naricanje nad žalosnom sudbinom Srba jedan od ključnih preduslova za prijem u SANU, ali do pre neki dan sam mislio da se to odnosi isključivo na odeljenje za poznavanje društva, da bih u prazničnom broju najstarije dnevne žutare na Balkanu doznao da je zovu rodoljublja podleglo i odeljenje za poznavanje prirode i to u liku najmlađeg akademika, Slobodana B. Markovića, koji nastavlja svetle tradicije Milutina Milankovića.
Kaže mlađahni akademik da je novo ledeno doba na pomolu – maltene pred vratima – i da će se svet skorih dana pretvoriti u ledenu pustinju u kojoj će jedina oaza biti – pogađate li već – Srbija. Ne bih da se petljam u stvari o kojima ne znam ništa, ali mi se akademikov argument na kome temelji viziju tople budućnosti Srbije učinio nekako klimav. Srbija je – obrazlaže akademik, a ja ga citiram – „okružena planinskim vencima koji će je zaštiti od pogubnih klimatskih promena“. Može biti, ne kažem, neću da prejudiciram, pa da me Politikina glodurka optuži za podmuklu želju da se Srbi posmrzavaju, ali ne mogu da primetim da „okruženost planinama“ nije nikakva zaštita protiv užasa snega i leda. Evo, recimo, Nepal je neuporedivo okruženiji planinčinama, neuporedivo višim od onih koje okružuju Srbiju, a praktično se već nalazi u ledenom dobu. Ima tu, međutim, jedna stvar koja me plaši mnogo više od ledenog doba, a to je mogućnost da naši dalekovidi političari u tome vide šansu za razvoj Srbije, a da Dačić sklepa novi slogan: „Sa nama nema zime!“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
