Ljudi iz senke

Zato najpre hajde da vidimo šta kaže podfamozni vox populi, vox dei. „Poštovani gospodine!“ – piše onomad citirana Glasnica Razuma – „Moj stav je bio jasan , pa ne bih da ga ponavljam. A sto se tiče Junga, niste bas dobro savladali lekciju; prepričaću (ne mogu sad da kopam po knjigama da nađem citat), ali otprilike glasi ovako: senka je naličje EGA; onaj neprihvatljivi deo nas koji je upravo suprotan slici koju o sebi u javnosti stvaramo i ima je svaki čovek. Što je ego veći to i veću senku stvara, ako ste razumeli sta sam htela da kažem.“

Oglasio se i izvesni – ili možda izvesna – „Nika“, vapajem upućenim Žarku Trebješaninu. „Žarko, profesore Trebješanin, „- kliče Nika ex profundis -“ pomagajte ako boga znate! Ima li ovde (u kolumni, prim.a), i koliko grešaka, u primeni Jungove „senke“? Znam da slabo znam ali, po mom tankom znanju, „senka“ je ono što napadamo, „prozivamo“ i osuđujemo, što smatramo suprotnim sebi, gorim od sebe, a zapravo, objektivno, to je deo nas sa kojim ne želimo da se suočimo. Ne krijemo se mi pod senkom, nego bežimo od nje.“

Savršeno ja razumem šta Glasnica kaže, ali očigledno je da – iako ispravno postavlja stvar – Glasnica (pretpostavljam zbog „zadnje vuče“) ne razume šta govori. Pa šta ja drugo ovde već godinama govorim nego da naš temeljni problem nisu loše politike, nego loša psihologija – tačnije psihopatologija – i da su masovna, a jalova zgražavanja i povike na – prekjuče Miloševića, juče Tadića, sada NJega Vrhovnog, a sutra ko zna koga – manifestacija pojedinačnih inflatornih EGA i njegovih „senki“ stopljenih u kolektivnu. Da, Glasnice Razuma i da, Nika – tvrdim da su navedeni srpski tirjani samo otelotvorenje „neprihvatljivog dela („više nego ubedljive“) većine nas koji je upravo suprotan slici koju o sebi u javnosti stvaramo“.

Sad će bezbeli nastati grdno ibretenije tipa – „pa gde mi, ovako dobri, pameti i čestiti, da budemo isti kao On Vrhovni, Vučić, sram te bilo, Basara“ i pročaja, a ja ibret efendijama i hanumama „poručujem“ sledeće: da svesrpska psihologija – radi privida različitosti podeljena na Prvu i Drugu – u suštini nije ista, ne bi bilo ni Miloševića, ni JexS-a ni NJega Vrhovnog, bar ne u ovakvim malignim obličjima. Krivicu, međutim – tu srpsku fascinaciju – ne svaljujem ni na Miloševića, ni na JexS-a, ni na NJega Vrhovnog, nego na iz davnina nasleđeni nakaradni sistem (o kome će u serijalu biti još reči) u kome ne može biti snevanog pravog vladara i koji – ako se neki i pojavi, a i to se dešava – pravog brzo „iskrivi“ ili ga naprosto ubije. Prekardaših! Nastavak u sutrašnjem broju.